Delo

МОРАВКА 85 Живота. Е, де, де! Полако, оборићеш ме! Шта је теби братац мој слатки, а? ДаФина. Погледај! Ево дош’о. Живота (избечи се на Јовицу) Ко је ово, на пример, а ? ДаФина. Отац господинов! Твој пријатељ. (Полако) 'Оће да ме проси! Јовица. Јес’, овај, ја сам отац Родољубов. Жнвота (Дафини) Ама, велиш ти то одистине, а? ДаФина. Истина је, истина! Он ми је сам то рек’о; сад ми је баш нрич’о. Пис’о му све господин и звао га да дође. Због тога је, ето, човек и дош’о. Живота (баци штап и кожу) Па тако ми реци! Е, овамо де се пријатељу! (Рашпри руке) ’Оди да се загрлимо, братац мој слатки! ’Оди! (Грле се и љубе) Па, добро ми дош’о пријатељу! Јеси ли здраво и мирно путов'о, братац мој слаткп, а? Јовица. Добро, 'вала Богу! Живота. А видиш ја да мени од јуче непрестано игра лево око и зуји десно уво, а оно ето видпш ти због чега, братац мој слатки, а?! Јовица. А ’оће то да се пре'каже, 'оће веруј!... Живота. Ја, ето видиш! Али, што ми стојимо овде, братац мој слатки, а? ДаФина. Није господин ту. Живота. Па 'ајдемо, прпјатељу, мало до мене. Ено, онде преко пута, ено она црепара ви’ш. (Показује). То је моје и Божје, и моје деце кад ја умрем. (Дафипи) Узми братац мој слатки ту кожу, на понеси кући, ГЈазари’ је отоич појевтино, од Глнше црквењака. (Ухвати Јовицу за руку). Ајдемо, братац мој слатки!... Ено, ено, ту. (Вуче га). Јовица (за се). Чудан овај народ у Морави! (Гласно) Ајдемо баш, кад велпш иријатељу, не браним! (Сви оду лево). IXIX Родољуб, Јелица Родо.вуб (долазн с деспа водећи Јелицу за руку). Гвоја рука дрхће?! Као да се нечег плашпш, Јело!?