Delo

86 Д Е Л 0 Јелица (стидљиво). Па... овај... Нпје... Не дрхћем... Не плашим се! Родољуб (за се). Света невиности! Ала је днвна, ала је мила! (гласно) Не бој се, Јело. Јелпца (чупка кецељу). Стра’ ме да ми се чамац не одреиш ц оде низ Мораву, па како би после прелазнла у нашу њивицу, с оне стране Мораве? Родољуб. Неће, Јело, не бој се!... (радосно) Па и нека се откнне, пека га вода носи, тебн и онако неће више чамац требатн!... Јелица (гледа га мило). 1 ребаће мп још, како да ми неће требати? На чему бп ишла у нашу њивицу? Родољуб (радосно). Неће, Јело! (Загрли је и прптпспе па груди). Ти ћеш да будеш моја. Хоћеш ли да будеш моја? Јелица. Не знам!... Нана!... (напвно) Не умем ја бити госпоја. Родољуб. Не брини се ти за нану. Ја сам звао мога оца. Он ће те у нане нросити. Хоћеш ли ти само? Волнш ли ме, Јело? Јелица (стпдљиво чупка кецељу и гледа у земљу). Е?! Родољуб. Волиш ли ме, реци!? Јелица (стидљпво). Па... овај... Не мрзим те... Родољуб. Знам да ме не мрзиш, али да ли ме волиш? Реци ми, Јело, не стиди се! Сами смо, ето видиш? Никога нема међу нама сем Бога! Волиш ли ме, реци?! Јелица (стидљиво п полако). Волим! Родољуб (загрли је и пољубп). Благо мени! Јелица (гледа га нрекорно). Моја ми нана каже да није лепо, да се девојка љуби с момком. Зар ти то ниси знао? Родољуб. Јесам Јело, тако је. Али љубити се с момком кога волиш и чпја ћеш бити, није ни грехота ни срамота. То и Бог и људи нраштају Јелица (слегне раменима). Не знам, моја нана тако вели! (Стидљиво) А II ја осећам онако нешто лепо... нешто... нешто тако ту (показује на груди) мнло, кад те само вндим, и чини ми се, оволико ми срце порасте, кад с тобом разговарам. И... Родољуб. Шта, Јело? Јелица (стидљиво). Мило би мп било кад би те пољубила!...