Delo

МОРАВКА 89 смеши се, стане мирно, а Јовица га загледа). I а,КО! Обрн дер се, сад!... Тако!... Ала си се раскрупњо, море!... Мора да ти прија Мо* рава, боље него иаша Мачва, је ли?... Па гле, и науснице ти ночеле!... Море, прави човек па то ти ,је! Родољуб (смешећи се). Пх, бабо, бабо! I и увек онај псти, онај стари! Јовица. Па како си ми још, сине?! Шта раднш! Видим здрав си ’вала Богу... Па ти окастио да амбарнеш, а? Ако, ако, сине! ’Оди датејош један пут пољубим. (љубп га). Ко рано руча и млад се ожени, тај се сине не каје!... А видео сам ти, море, и цуру, твоју Моравку, како је оно ти у писми зовеш. Родољуб (радосно). Е, да? Зар сијевндео, бабо? Кад? Где?! Јовица. Видео Бог’ме и разговарао се с њом. Загрлила ме и пољубила. Зове ме отац, а тебе вали Боже, вали, диже те чини ми се у седмора небеса! Родољуб. Па како ти се допала моја Моравка, бабо? Јовица (за се). Морам се претварати. Нећу да му кварим вољу. (Гласно). Зар она?... Допала ми се море много. Много ми се баш допала. То ће бити ваљана жена и кућаппца. Ошацов'о сам ја већ, а ти знаш да сам ја стари, да умем чим видим, да оценим чељаде. Родољуб. Ех, бабо! Да ти знаш какво је само срце, каква је чнста и невина душа у ње!... А и лепа је, је лп бабо? Јовица (за се). Кад је њему лепа, и кад му се донада, што да јој ја манише? (Гласно). Је ли Моравка? Лепа, лепа, сине, још како, к’о вила, нрава вила, кажем тп, и баш ми се много допада. XIII Родољуб. Јовица. Панта Папта (Родољубу на уво). Ручак је готов! I ве је спремно. Родољуб. Ми се бабо заговорисмо овде, а ено нас сто чека иостављен. Хајде да саставимо ручак н вечеру. Јовица. Нисам вала, снне, ни гладан. Ја сам сит н срце мн је пуно кад тебе видим, и кад си ми тн здрав, срећан и задовољан.