Delo

92 ДЕЛО се пишта не тиче, или у опште узевши, вама остаје само један посао: да волите, па бар умејте волети! Ту живахно лице сликарево доби некакав благ израз, а у исто време меланхоличан. — Ево, на пример ја, радим све као због ове наше вештине. Двадесет и пет година само мажем и по хартијн и по платну, и Бог јединп зна шта сам себи стекао и зарадио. Међу тим осећам да сам усамљен на овом свету као сухо дрво у плапини. А шта тражим? Да ми Господ подари за сав тај труд једну честиту женицу, која би ме мало волела, и била ми захвална за моју љубав. — Па што се не жените? — Зашто? — одговори Швирски некако жустро. — Зато што се бојим, јер од вас десет на сто уме волети, и ако ннкаква друга посла немате. Даљи разговор прекиде долазак пана Плавншкога и гогоспођа Машкова, која је у затворено плавој хаљини н попрсканој белим, пзгледала нздалека као лептир. Пан Плавицки је изгледао као други лептпр и чим дође у ходник поче викати: — Отео сам, отео просто госпођу Митнкову и ево је доводим. Добро вам вече, добро ти вече, Марино! Ја у дрошки овамо к вама, и погледам, госпођа стоји пред кућом; ја лепо под руку њу и ето нас к вами пешке. Дрошку сам вратио, јер држим да ћете ме ви одвести. Присутни се стадоше здравити са госпођом Машковом, а она се зацрвенила од хода, поче весело прнчати, скидајући шешнр са своје напрашене косе, какојењен Плавицки однста одвукао, док је она стајала на вратима очекујући својега мужа, а није јој се остављала кућа. Пан Плавицки је тешио да ће се муж сетити где је, кад је не затече тома, а нимало се неће љутнти што је он лепо отео п одвео, јер ово прво и прво није град, где људн праве сплетке каквим било поводом, пего село, које нма своје обичаје и доиушта да се не гледа на етикету. Говорећи тако он погледа некако шеретскн на госпођу Машкову, протре руке па додаде: Хе, хе! Село нма своја нрава... Добро сам рекао: има своја ирава, јел' те! II због тога за мене вам нема ничега над селом. Госиођа Машковасе смејала, осећајући, да се н она стим