Delo

120 Д Е Л 0 сви се расипају онако псто, као и онај малочас поменути прости зрак. Стога ће се насликати на мрежици нашега ока цела група спектралних боја: од једнога зрака добили бисмо — црвену боју, од другога — плаву, трећега — номоранџеву итд. Све пак спектарске боје укупно узете, учиниће у нашем оку упечатак — беле боје: ми ћемо, дакле, запазити звезду исте таке боје, какву она одиста има. Али, замислнмо и такав случај, да атмосфера не мирује, да је усколебана, да се таласа; атмосферски слојевн једнаке густине нису концентричнн међу собом, а још мање они са површине наше земље. Мада сваки оделити зрак, чим уђе у нашу атмосферу, расипа се онако исто, као и у нрвом случају, ипак на мрежицу ока једновремено пада неједнака количпна свију спектарских зракова, а може се десити и такав случај, да у један тренут падне впше зракова црвене боје а после тога више плаве илн помораџеве боје. Јаче нагомилавање нли превлађнвање зракова ове или оне боје изазива у самој ствари такву чудновату пгру боја, какву редовно и опажамо у времену треперања звезда. Проф. Монтињи тако је генералисао ово питање, да је начинио и нарочиту оптичку справу, са којом се може тачно измерити јачина треперања звезда, и са њом се данас већ служе многе главније метеоролошке станице у Европи и Америци“. „Предње објашњење треперања звезда доводи ту појаву у погодбену везу са таласањем ваздуха; многа методска посматрања одиста су и утврдила такву погодбу: у колико је ваздухмирнији, у толикоје слабије треперање звезда и обрнуто. Необична минимална покретљивост, тишина ваздуха запажена је у пространим равницама, степама, камо редовно владају, више или мање, једнаке погодбе загревања или расхлађивања ваздуха и не изазивају месно, локално ремећење у ваздуху; стога тамо најобичпије превлађују тихе и мирне ноћи, које су и песницима свакад бнле најпримамљнвији и најдражи етички мотиви.“ „Тамо звезде сијају, а не трепере“. „Треперање звезда посматрано је и са најистакиутијих висова нлапинских. Др. Пертнер био је у прилици да се увери, да са Сонблпка у Швајцарској, који је внсок 10.000 стопа, угледа како планета Снриус, посматрана са те впсине, мпого јаче треперн, него кад бпсмо је гледали са подине поменутог внса. Нема сумње, — вели проф. Глазенап, — да треперање