Delo

\ ЖИВКОВА ИСПОВИЈЕСТ ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА У ЗЕТИ - САВО П. ВУЛЕТИЋ Сунце бјеше тек захладило. Лијепо мајско вече указује се -са свијема својим дражима, које оно може приказати у околинн којег од онијех лијепијех села, што се налазе у поднини Ћемовског Поља — онамо ђе та степа постепено прелази у плодни крај, што је са сјевера заскочио Скаарско Блато. Враћао сам се из поља кући. Уморила ме жеља, да све видим у свом родном крају, у који сам тек на кратко вријеме дошао; уморио се скакутањем од мјеста до мјеста: од плодне њиве у којој се лелуја пшеница као море, до винограда, до цвијетне ливаде, до пашњака у којем сам некад као дијете чувао овце; уморио ме поглед по оној драгој ми равници, које као да се не могах нагледати!... Уморан сам, да, алп је тај умор некако сладак!... Вече ме напаја хладом и свјежином, мирис процвјетале околине поткрепљује ме, а све што ми до ушију долази, некако ме мило раздражује! Груди ми се надимају!... Осјећам пријатно, ауправо не знам што је то, те ми ту прнјатност ствара Као некако да ми се јавља моје ђетинство, које сам овђе провео!... Да, као да је баш то било оно, али ми се није јављало јасно, но као под неком копреном полузаборава, коју је навукао мој познији живот проведен у другом — да речем туђем — свнјету!... С неком неодољивом чежњом како бих хтио да испод те копрене угледам свој некадањн живот; с милнном се присјећам свог срећног доба, које сам овђе провео!... Лавеж паса, блека оваца, рика и букање волова пролама зрак и све то годп мом уху 10"*