Delo

148 Д Е Л 0 као свирање најљепшег музичког комада што сам га икад у жнвоту чуо!... Буде ми се негдашње представе и осјећања!... Ој, ђевојко душо моја, Чим мпрпшу њедра твоја, Илп дуњом пл' јабуком? Нпти дуњом нпт' јабуком; Него душом ђевојачком!... Забрујаше гласови двеју Зећанки, које измицаху путем преда мном између два висока фронта бујне живе ограде, а кроз лаку вечерњу маглицу и лоптасте ројеве мушица, које се дизаху и спуштаху као на каквој еластичној жици. И ако лијепо не виђах своје земљакиње, по оном њиховом звонком гласу, по оној мелодији пјесме, коју .сам први пут чуо док сам још мајчину сису спсао, некако мп се чињело да су прелијепе и зажелех, да их изближе видим! Умор се губи, крећем се као на крилпма, а пратилац ми Мићо, наш домаћи најамник, поскакује уз мене. — Би ли запушио? — упита ме Мићо, хотећи зар да ме забашури, док би душом дануо и томе његово питање трже из заноса. Тад тек примјетих, да мијеу руци незапаљена цигара, коју тако дуго носах, и маших се у џеп за жигпце, алн њих нема!... И Мићо се узврда, јер и он не могаше створити ватру. — Е-е-е-е-еј, просио сам, па су ме одбпли, Срце моје тугом су обвплп!.... — А-а, ето Живка! — разабра се Мићо, кад чу пјесму у једној башти, поред које ја и он пролажасмо, — он ће моћн чекисати. — 0, Живко! — завика, а онај не ч.ује, но наставља пјесму: — Срце јадно хоће да препукне, Жпвоту мп хоће да се смркне; То ће битп кад мој злп дап дође, Кад мп драга за другога пође!а глас му брујп уз жубор нотока, који туда поред баште пролазаше!... 0, Живко море-е-е! — опет ће Мићо н то љутнто, а Живко ни мукајет, но се занио пјесмом, која му — виђаше се сасред срца потнјече: — Ја то богме прежпвјети нећу, Од жалостп, од срца умр јећу, Сахрап те ме близу њеног двора.