Delo

156 Д Е Л 0 одржах ријеч: а и како ћу? Кажем ти, кад поред ње дођем узмем се вас од врх главе до иета и језик занијеми! Бјесмо већ стигли до села и требало је да се растанемо, да идемо сваки својој кући; али као да ни мени ни Живку не бјеше до тога. Мене заинтересирала његова прича, а њему, виђаше се, успомене, што их причом обнављаше, бјеху тако миле, да их с највећом вољом и с јаким осјећањем пропраћаше, будући све слободнији у причању. На моју нонуду сједосмо поред пута н утонусмо у меку пољску траву, која нас задахну јаким мирисом. До ушију нам долази из села вечерњи жагор, који баш тад бјеше у јеку; први мрак као неки вео оклопио сеоске куће. Плашљиве ћурлије лармаху у пољу за нама. Живко примјети, да их је неко прегнао с легала! Прислушасмо мало, па кад се не чу ништа више, Живко настави своју прпчу. — Тако ти је то с нама ишло. Драга она менп, а већ внђаше се да се и ја њој допадам. Чуо мој побратим Алекса од своје сестре, да су се ђевојке разговарале међу собом о удаји, па рекла Јања, да би се најрадије била удати у кућу, што је на бријегу, под којом је ливада и у ливади једно шаторасто дрво; а на глаку је то наша кућа. Кад ми је то побратим казао помамио сам се од радости. Мисли о томе, премишљај, па ми се понекад јави и зла слутња, да то она није гађала на некојег другог. Тражим мислима да ли у селу има још које такве прилике н не могу да нађем. Нма и кућа на бријегу и ливада с дрветом, али овако састављено: дајелпвада баш испод куће и у њој шаторасто дрво тога нема ђе друго у селу! Јању су дирали са мном, а мене с њом. Особито ми снахе не даваху мира. Али кад бабо једном то чу, рече да би ме воли заклати, но ме оженити унуком Петра Симовића! Ово ме саразило! Чељад се почеше сузбијати послнје овијех бабовијех ријечи. Позније нико Јању ни да помене у нашој кућп п ја своју чељад омрзнух ради тога! Од снахе Милке не бјеше ми до ондар милија ни која од сестара, а тадер је укрмничих у крваве и то ево с чега: идемо једне неђеље, пошто се из цркве изишло, ја и побратим ми Алекса у поље, кад лн близу села сретнемо Јању. Враћала се из поља и носаше киту ружа. Бацнх на њу очи. Зажагрнла се у образе нешто од стида, а нешто од прољетње нрнмарице, да не бјеху румепије од ње оне руже што их у руци држаше. Алекса отворен, па ће Јањн: „Снахо,