Delo

ЖИВКОВА ИСПОВИЈЕСТ 169 Загустпла се послије ова работа, да је лако могла крв потећи с тога, но суд претекао. Доктори рекли, да може Маричнно дијете бити од мужа јој и Марицу вратилн дома, а њену јетрву уапеилп. Али каква фајда од свега тога? Ријеч није махрама, иа да се свије и у џеп сложи, но она иде од уста, па је хватај ако немаш работе1! Остала Марици срамота као мајчино млијеко, а не само њој но и сваком њеном. Осванула је јаднпца једно јутро сва изрешетана нушчанијем зрнима! Убили је браственици, ма и платили послије суду. Знао сам ја н прнје да Марица није жива, казала ми Јања да је умрла, али не како је умрла, а другом нијесам ником нпшта о њиховој кући зборио, нитп ко менн. Узети сад п даљну својту Марнчину, кадјетако обршила, зазор је, а о рођеној јој сестрн нема ни збора! Кад су моја браћа дознала, да сам намјерио узети Јању, прппрнјетише ми, да ће ми сваки комадић учнњети као ухо, ако то покушам. Знам п ја толнко за људску и не бнх тако заброждио, нити чак и напоменуо за то, да сам знао како је. Срце ми хоће Јању, али ум не да, па не да! Знаш ко бн браство застпдио, да свом срцу угоди зло би велико учинио. А ето, да речеш ја бпх могао узети Јању, па с њом заједно свијет на очп, али сви моји остају ту, да послпје људство с њима испнра уста! Е нећу то учињети, па што били, а ето, чини мн се да ми без Јање нема живљења. Ја сам већ упечообразпо, па тп без стида прнчам свашта! А ето, нијесам ннком као ово тебн причао, но је све ово гњело у мени; али кад си ме већ зађенуо, да ти кажем све што ми је на срцу! Да ти не кријем и то да сам, чини ми се, за Јањом махнитији сад, но кад сам с ње оставио оца, мајку — рај овога свијета! А не знам што бих имао сад оставити?! Ништа!.. Јању нећу — о томе нема збора; али нећу нн другу; а нећу вала ни стојатн више овђе: идем куд ме очн воде, а ноге носе!.. А што бих и стојао овђе?! Кажем ти, све се промијенило! Ннко ме не љуби, до те сироте Јање, а која је фајда, да ме и она љуби, кад је овако. Чудновато је то: она браћа, која су се некад клела са мном, сад ме гледају као ступац крви!! Знам и ја да сам ружно учинпо, али опет брат сам им, како им срце даје?! Но нека их, како им драго. Тумарнућу у бијели свијет и биће тадар рахат од мене! — А куда ћеш баш? — упитах Жнвка готово заплакан.