Delo

ЖИВКОВА ПСПОВИЈЕСТ 171 завијао до тора па ланцу. Сунце припекло, а мухе га окупиле па цвили очајнпчки. Около пак шеве лепршају у зраку и непрестано понављају своју једнолику пјесму. Очнтн примјери ропства и слободе! Мени некако бјеше празно у грудима и обујмила ме ужасна зловоља... Саосјећао сам Живкову невољу... Нијесам се у селу десио оног дана, кад је Живко кренуо у Америку. Рекоше ми послпје да ме тражио, да се опростпмо!.. Ускоро затијем пролазио сам самодругн уским путем кроз родно наше поље, позлаћено већ зрелијем ознмнма. Пућпуричу препелице на све стране, извијају се тонови из дипала н свираје, а коса фршти, режући рошљиво биље. Ја и мој сапутнпк занијели се разговором, док ће он мени одједном: — Слушај! Један глас надјача све гласове око нас: — Сва се гора лншћем нпја а ја немам с ким А лнвада ђетелнном, травом зеленом: А баштнпа роднпм жптом драгп рођенп; А Морача с бреговпма, а ја немам с ким; А мој драгп с туђом земљом туга на срцу!.. — Јања! — рече мој друг, кад пјевачица продужн за часак. — Зар Јања?! упитах зачуђено, разумјевши све. Попех се потом на један јендечак, дају боље видим. Жњела је пшеницу недалеко од пута; осамила се, па дала срцу на вољу, а глас јој у пјесмн тако вјерно казује јаде његове!! Убрзо настави пјесму: — Отуд иду трп туђпна пз туђе земље. Јесте лп ми ђе впђели мога драгога? II да смо га ђе впђели ми га не знамо. Њега вп је ласно знатп .јад га не знао: