Delo

230 Д Е Л 0 Уатсовој. Ту је, свакако, интересантно чути глас једнога од највећих песника енглеских у прошломе веку. У својој алегорији Палата уметности износи Тенисн (Теппузоп) судбину једне душе, жедне лепоте. „Ја сазидах мојој души краљевску палату, где би у миљу вечно живовала". На једном узвишењу,. које отвара далеки хоризонат на околну земљу, диже се овај велпчанственн дворац. Ту су велеленне просторије, најраскошније урешене драгоценим сликама и скулптурама и безбројнн ходници на стубовима. Опијена лепотом живи душа у њеној палати: усхићена, осећајући самоћу, Богу сличну; далекО од прљава метежа земаљског; узвишена над свима зађевицама секата и сталежа; посматрајући као Бог све могућне религнскеформе, а не бирајућп ни једну од њих. Ну мало по мало будесе сви ужаси усамљена живота: душу обузима сета; она почиње да очајава и да презире саму себе. У очајноме положају свом она баца са себе краљевске хаљине своје и са преклињањем моли за једну скромну колебу у долини, да у њој може јадиковати и молити се Богу. Ну да ли се душа може потпуно одрећи чежње за уживањпма, која уметности пружају! Тенисн пушта њу саму да даде одговор: „Немојте ипак рушити тако лепо сазидане куле моје палате; кад већ будем испаштањем свој грех искупила, можда ћу се тамо опет вратити“. Душа није дакле за навек изагната из палате уметности, ну за нас је јасно, да јој стална уживања није у стању пружити једино спољашна лепота. Уметност би требало, нема сумње, да има и других задатака, а не само да оку ствара уживања лепим облнцима својих производа. Уатс указује прстом на ове задатке лепих вештина: „Ја се надам, да ће у будућности, и у јачим рукама него што су моје, уметност битп у стању говорити свечаним и мајестетичним тоном, какпм говораху Јеврејима пророци Старога Завета. Они захтеваху од њих племените тежње; њпхове нороке подвргаваху најоштријој осуди и убедљивим речпма одвраћаху од иеморала и заборављања својнх дужности.“ „Свака уметност, која има претенсија на прави и трајан успех, мора ма какав велики нринцип духа или материје, ма каку значајну истпну или какво узвишено заглавље из књиге прпроде н човечанства учинпти опште приступннм.“ Лозинка у целокупној делатности уметпиковој остаде за њ увек иста: „Тће|Цтоз1 Гог Гће ]п"ћезГ!“ (За оно што је најузвншеније заложитп све!) „Ја се трудпм, да, искључујућн све нзвештале фразе, које