Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 237 госпођицу Лпнету, а све што је било иза ње видео је јасннје још него обично. Не водећп рачуна о опажањима на г-ђи Анети, њеним Јузјом и Коповским, он је, на пример, запазио како се његов однос према госпођи Броничовој почео мењати, опазио је да је од онога часа, кад ће постати у будуће њен рођак, муж Линетин, почела мање ценити његову личност, његова дела, његов таленат. То је можда за обично око било невидљиво, али за Уавнловсково очигледно, а није умео одговорити зашто. Тек је будућност ваљало да му покаже: да обичне природе кад дођу у додир са вишим стварима или људима од самога тога зближења губе према њима цењење, као да би нехотице хтелп показати даје оно што је постало њима блпско, морало тим самим да се понизи и постане простачкије, те не може да се одржи на својој висини. Међутим госпођа Броничова га разочаравала сваким даном све више. Њему је већ изншао био на врх главе онај њен „Теодор“. који је био и одбрана својим наградним одобравањем за сваки њен поступак. Најзад га је веома зачудило како она мало мари за остали свет. Та иста Броничова, која је пред старим Завиловским била као бубица, за његовим леђима говорила је о њнма с потпуним нерасположењем. Госпођицу Јелену просто и чисто није никако волела. Према госпођи Краславској и госпођи Машковој понашала се увек злобно, према Бигјеловима са потцењивањем, а већ госпођа Полањецка јој је била трун у оку. Она је тако нетрпљиво слушала похвале, којима су Марину обасипали Швнрски, Завиловски и Основски, као да се све то чини на рачун госпођице Кастели. Завиловски се уверио да госпођа Броничова одиста не воли никога више на овом свету до једино њену „Линетпцу". Али за њега је то баш допуњавало све њене недостатке. Он тада није могао схватпти: да је тако искључива и саревњива љубав, која у место да мири људско срце, чини да је оно све тесније и сувље, да је та љубав саможивост, а да је она толико нсто саможивост, као да се нико п не воли сем себе сама. Сам он пак како је заволео Линету из свег срца и осетио да је од тога он сам бољи и ширих груди, држао је да људско биће, које истински воли, не може бити рђаво и у име опште љубави опраштао је госпођи Броничовој све њепе недостатке. А код госпођице Лпнете овај бистри посматрач није ништа