Delo

■268 Д Е Л 0 да је Пећска Патријаршија (а не архијепископија као што вели он) била бугарска!... Ратови Срба и Грка, почетком 19 века, против Турака нису покренули и Бугаре. Буђење бугарског народа почиње после кримске војне, а тек 1870. год. .бугарска пропаганда постепено хвата корена у Македонији. Нисац нам износи познату борбу бугарског егзархата са својим непомирљивим непријатељем, цариградским патријархом. За последњих десет годнна патријаршија је велн Г. Воинов, у борби против егзархата у покрајинама Турске нашла изврсног савезника у шовинистичкој пропаганди еестре Србије, оне Србије која се 1872. год. изјаснила отворено у корнст црквене независности бугарске" (стр. 26). Није наше да упућујемо пнсца на боље проучавање предмета о коме говори; међутим, морамо са жаљењем рећи, да Г. Воинов не познаје ствари најелементарннје природе, кад тврди овако погрешне стварн. Кад су бугарске вође имале да издрже (1869—1870) највећу борбу са грчким патријархолГ, поглавар српске цркве, митрополит Михаило је у два маха (10. маја 1869. и 14. децембра 1870.) писао у корист аутономне бугарске цркве, која би имала и даље да чини саставни део велике Нсточне Цркве. II онда, као и данас, Срби су остали пријатељи своје браће Бугара и заштићавали их од Фанариотскнх гоњења. По себи се разуме, да су Срби радили за Бугаре у Бугарској. Што се пак. тиче словенског елемента у Македонији, ту обе словенске државе имају дужност да раде на његовој еманципацији од грчког утицаја и заштити од турских и арнаутских обести. Оптужнвати Србију, да је савезник цариградске патријаршије, то значн причати ствари, које постоје само у уобразиљи пншчевој. Борба Срба у Скопској Епархији против Грка и њихово коначно извојевање Србина за митрополита најбоље побија неистиннте тврдње Г. Воинова. Ако је до пребацивања, Срби би имћли свакако много више разлога и основа да то учине Бугарима, јер баш у најживљој борби (1895—1901) Срба против Грка и гркомана Куцо-Влаха, бугарски је егзарх Јосиф I био далеко од тога, да се изјасни у корист Срба, као што је то некад чинио митрополит Србије за Бугаре; на нротив, он је свим силама радио да Срби не добнју свог митрополита у Скоиљу, тврдећи да Словепи те епархије имају свог црквеног поглавара (у лицу бугарског владике). Опозицпја од стране Бугара била је толика да је егзарх претио у Цариграду својом оставком ако Порта одобри избор Србина за митрополита.1 Дакле, тврђења 1 Видп Плава књига 5. јануара 1901. г.