Delo

290 Д Е Л 0 Р I N А I Е з. Подлегосмо, душо, у перавном боју, Нестало је снаге младалачких дана, Чуј: већ врани гракћућ' песму смрти поју, Срце једва бије под теретом рана. Хтедосмо да плавим и пространим небом Ужегнемо пламен ког крисмо у груди, Ал' у мучној борби за насушим хлебом Наших светих жеља не познаше људи. Трновитим путем клецало се бедно: Радост или туга били нам свеједно, Зао Удес вазда пратио нас верно. Нити ћемо жалит кад смрт руком ледном Крај учини натњи и животу бедном II прекпне једном страдање чемерно. 4. Бурна младост моја и срце што пати С љубави, и снови и вечите жуди, Једног тужног дана све ће лепо стати У малену раку. II на гроб ми худи ЗарастО у коров и море од траве, Неће нико пролит’ неискрених суза. Крст сломљен и труо изнад моје главе Биће спомен цео „поклонпку Муза.“ Неће ннко плакат’ за младошћу мојом: Лер ти, што си некад љубила ме верно, Далеко ћеш бити срећна судбом својом, —