Delo

Е I N А I, ;Е 291 Нит’ ћеш икад питат: шта је са мном било? II да ли те волем још лудо, безмерно, Ко у прошло доба заносно и мило. Милутнн Јовановић СА]У10 ДОК СИНЕ ЦР0ДЕЋЕ1 Киша сипи... Све је прожето тамом и студом. По каткад дуне ветар, те откине задоцнели листак с гране, па као несташно дете ковитла га и титра се с њиме. Тице певачице су нас давно оставиле, само се чује цвркут врабаца који су се завукли у стреју. Са крова пада кап по кап. Изгледа да цела природа изумире и, обмотана тамним велом, чека последње тренутке. Мисли су стале. Срце ћути, Све спава... Само на наслоњачи крај прозора седи болесник и грозничавим погледом прати кишне капљице. Осећа да му се смрт ближи и да је свему крај. Живот већ на издисају, постао му је мио. Хтео би да заустави ток времена; заборавља патње и муке; срце му је тако пуно љубавп и наде и нехотице понавља речи, речи утехе, које му је пријатељ добацио. „Само док сине пролеће!“ II у његову уму блесну читава башта љубичице, висибабе и кукурека, и док киша све јаче пада, он гледа себе у зеленом лугу здрава и обасјана сунчевим зрацима, преко лица прелеће му осмејак... Дан му се је родио без љубави и милоште, а заход му бар пружа варљиве утехе. „Само док сине пролеће!“ II гле, први данн пролећнп донеше му мира, а читава башта свежа цвећа покри му рани гроб. Јела П. Спасићка