Delo

1 ПОД ЈАВОРОМ — РАДОВАН ТУНГУЗ-ПЕРОВИЋ НЕВЕСИЊСКИ Не знам да лп сте познавали покојног барјактара Шоботу Авдијћа из Билећских Рудина. Биће да ннјесте. Е, то бјеше сила од човјека; висок колико џида — онај пусти цпјепац. Бјеше му с рамена на раме осредњи чибук попречке; а забрекао шијом као баковит во. Па још завиј бијелу чалму са свиленом китом над лијевим ухом око обријане главе, из које му искрај орловског носа сјајаху као у мачке двије седефли очи колико два филџана, и падаху низ прси два дебела чупа прогрушаних брка; а ођеди се у црвену доламу сву у свили и жеженом злату, што-но му је црногорски књаз поклонио уз посљедњи рат; закрчи за напулати сарајевски бенсилах двије срмајли леденице, сребрне машице и ханџар сав у срми и јакицима; опаши свилени персијски трамболос и начичкане фишеклије; објеси о кук шарену дуванћесу, извезену свилом и ђннђухама; припаши криву димискију, сву у срми и чистој позлати, на којој су очи од алема; заметни се о раме џеферастом крнковачом — па кад га виднш да се уставиш, забечиш и уздахнеш: „Куку људи и ирва времепа! Ово је ријетки изданак старих крља н батоња, којп се више не рађају. Е, жали Боже!“... За читаву полу вијека његов је утнцај на околину био снлан као-год и његов спахилук и богаство. Ниједнога бега нн паше иије било да се ичим с њим могао избарабаритн. Као јунак, првак, бастадур и мудреша бно је чувен на далеко, да су се о његово пријатељство отималп и главари из сусједних