Delo

ПОД ЈАВОРОМ 299 је у небројених својих благодетих дао доказа колико му лежи на срцу срећа овога пука, то, без двојбе, и ми, царскп службеници, радимо све да што боље одвјетујемо повјерењу нашијех претпостављенијех и благостању с довољством дотичнијех нам пучкијех уреда. Као што вам је знано, велесиле су се сагласиле а султан је прпст’о, да нам ћесар пренесе благотворну окупацију преко Новог Пазара на Солун и Скадар. Наш је цар силан и добар; његов златни скут допирв из Беча чак до мора иДунава. Свега дости, блага за највише, само би му паче требало повише војске. II зато је премилостиво извољео наложити свому вјорному пуку у Босни и Херцеговини да не поштеди својијех јуначкијех синовах при ових околностих, — а његова царска милост ће му за увијек обиловати. Нарочито се узвишени ћесар у ових тренутцих уфа у мудре представнике овога пука, међу којих имам особиту драгост гледати вашу витешку особу, госпоодар' бего! Цар је ваш отац. и гледа на вас к’о на своје синове; па и ви њега послушајте к’о оца! Окренте ви цару један образ, он ће вама оба!... заврши предстојник. — Никад ни довијек, господине!... сјекну разјарени Шобота и ђипи на ноге, затури сарук а тресну чибуком о тле: Ваш ћесар је нас на Бога и божију вјеру преварио те нам с’ увалио у кућу к’о јеж кртици, па саде: опрдуј ти, Бошњо, и ти, Херо, ово је моје!... А како је то, Бога ти, а? Ми смо своју крв просули по овом камену а за ови камен; па вам је мало што дођосте на готово и узјахасте на одседлана парипа, но још хоћете да нас подсамарите да вам носимо мујимат и калаузимо вам пр’о Арнаутлука и својијем прсима отмемо па вам у руке додамо ко двије златне јабуке Душанов Призрен и Дојчннов Солун, да по њима жарите и палите к’о и ’вудије! А за све то нама гњио шипак, к’о и досле — је ли? Одрежи псу нокте шапов, откин’ му рен — кусов, ошишај га — гбле, одреж’ му уши — ћуле: пас пост’о, пас и осто! Те и Швабо — окренп ш њим од сваке руке: Швабо те Швабо. Од балеге се пита не пече, те ни од Аустрннца никад чо’јек. А нијеси, Швабо, погодио —један ти Бог а једна божија вјера,... па да имаш златне зубе и рогове од челика, и да ти цару грије сунце међ’ очима!... Док нас једног тече, не дамо ђеце да под телећаком п кулетама страже на вратнма гореме од себе — не! А што смо, ефендум, били кењцн те се до јуче крвпли са својом ро-