Delo

302 Д Е Л 0 себе: ваљаће вам, безбели, у црне дане. Тек одаље од мене п моЈ9 куће, и себи руке: да вас гори јадп од смрти не задесе!... — Што се јопе тиче куд гледамо, е ту—јади те не нашлн к'о што ће! — и добро нишаниш и на близу нагађат! Право да тп речем, откако ви дођосте у ову нашу земљу те нам је лацмаништином омагањисте и пексинлуком огубасте, отаде нас и громови с неба почеше тућ’ и град нам усјеве млатит’ и морија нам пр’о прага завириват’ п рђа нам вратове глодат' и прегризат'. II хасли нас је господини Бог казнио те нам ни баштине ни виногради не рађају к’о отприје, зато што мрцино пушћасмо ову груду најчеститије земље да нам је швабскп кожодер и мађарски ћулибрк с омало крви и с по муке заузме. — II, чуј, болан латинине! Ешхеду билај, ти је за пару: зборио, не зборио! Салте што џабе тупиш зубе. Напухали сте мјешину лажи, гријеха и искања — па мора пућ’ и како јој се неће. II што који дан те стари’ то зар и махнити’ — те ми се све нешто чини да ’вако више не ваља часит’ ни за циглу зеру. А ако сте баш накан да зор-зориле ишћерате чвор клином, бели, се нећемо разминут’ а да не примиришемо мало барута — па куд пукло да пукло! Ако бидне Бог наш. ми се ниједног свеца не бојимо, а ђаво нам по готову не може нншта. — Ова се земља, ко што знаш, крви омрсила; а, билај, што је виђет’ и како сте окренули, овоме је свијету догорио луч до ноката; а кад се дигне кука и мотика, не помаже ти ту сва јевропска солдатпја и сви тоиови свијех седам свијетскијех мулућа и осме Наталије московске краљице! Питај ти мене! — А, дина ми, и за невољу нам је. Кажете нешто за, Турке и њихово царство док бијаше, — а и Турке, и Хермене, и Жуђеле, и Цигапе, и Тшнимаћунце и сваки милет под овом небесном сте капом ви претекли поганлуком и зулумима. Истина, лукавије радите, паметни’ сте па укривате трагове к’о лисица на прхпи, умијете да циједите крв на памуку и да од јалове краве млијека измамите,... ама што ј’ истина — истина! Испос' му његов... је л’ овако?... Ако јес’—јес', а ако нпје, реци ми, брате: „није!“ у очи, к’о што ја теби кажем: жи' ми око те у око!... — Па још зар имате образа да нам иштете ђецу да их воднте на кланицу за ваш ћеиф и роспллук — а?... Мало вам је — пусто вам остало за вашијем главама, к'о ће, ако-бог-да! — што сте нам се на врат попелн ни с те ни с ове. но зар