Delo

ПОД ЈАВОРОМ 305 вор стај’о тврдо уза ме и кријепио ме и галио подједнако у срећи и несрећи. Кад би нешто ти умио егленисат' ш њиме к’о ја, и кад би га ти мог’о разумјет’ к’о што ја могу, он би ти шумором свога лишћа мог'о највљеше нспрачат': шта је све било у нашем кратком алп мучном земану... При тим ријечима зачкиљп; диже руку у вис; и, као да дође ван себе, додаде јаче: — Памтиш ли, јаворе, наше ђетињство?... Памтиш ли, јаворе, нашу момачку зрелос’ и напон?... Памтиш ли, јаворе, наше сретније вријеме?... Да, да... памтиш... како да заборавиш! 0, не заборави и они проклети сат нашег кисмета кад нас на пријевару приклони ови гибетлук из Беча и Будима — будила га змија ћорда иза ушију и аратос га било по хиљаду пута!... — Знаш, јаворе, колика сам ти пута с накривљенијем фесом нахеро веселом пјесмом, пушкетањвхМ и ускликом поплашио на грању расциликтане тичице?... Знаш, јаворе, колико си ми пута својијем дебелијем хладом нзмеђу твога грања разгалио знојаво чело и уморене прси?... Знаш, јаворе, колнко сам тп тајнијех ствари повјерио, колико сам се пута охрабрио гледајући твој поносити узрас’ и колико си ми ти џагором својијех 'чела и ’тица и немуштијем шумором свога грања црннјех мисли с намрштеног чела оћер’о?... Знаш, јаворе, колико си пута својијем зеленијем штитом заклонио мене и моју внтешку дружину, и колико си пута доживио под собом лонџу и вијеће од моје браће и другова чнје је мраморје побјено а костн разбацане по тијеснијем кланцима нпз сву Босну и Херцеговину?.., II знаш ли, јаворе, да ти ја никад не могу заборавит’ твоје услуге и заслуге пз оног сретнијег вакта, кад си ме у својој сјенци са вилама и змајевима у поноћи на бијелој мјесечини састављ’о и њихово ми друштво и буразерлук стијецо?... — И, валај, јаворе, док бисмо — бисмо; курвама се не поклоннсмо, а од јунака не одбпсмо! Имамо се, бели, су чим зорит’ и делијат’!.. — II ништа, јаворе, не жалим више на овоме свијету, но што огрезох толика ограшја а пушка ме поштеђе, те ми би суђено да умрем дома лежећи. Ти добро знаш колик ми је дерат седеп тога... Али, право да ти кажем, некуд ми је и лашње кад прохесапим, да би ми мог’о Бог досудит’: да у твоме хладу а под тобом заклоппм очи за навијек... Дело, књ. 35. 20