Delo

308 Д Е л 0 сташни горски повјетарац разносаше по бијелом свијету, па и онамо ђе их нико нити осјећа нити разумије, дотле се спуштаху низ рудинске кршевите стране к Билећи три коњаника. Први од њих, од кога се страшаху српске птице с херцеговачких гора, бијаше главом учевни и поглавити господин предстојник Раух. Он мамузаше коња немплице; хиташе му се. II досадне мухе, које му на предвечерњој припеци облијетаху главату лацманску чутуру, купећи зној с његовог преблијеђелог чела, чуле су тутањ у његовом мозгу и свађу црних п побуњених му мислн у клијети савјести; а нарочито су и запазиле и због грозоте јој смисла разабрале један страшан цик неке му очај не мисли: о т р о в!... — Но, хваљен Језус!... промрмља Раух, улазећи у билећске улице: — кад ми се овај крат јефтино размину, те мал? да не заглавих! Бар је један од старијех фанатичнијех ћутука мање за сметњу извођења нашијех плановах... Поспјешп, коњицу..., Крст Гвоздене Круне ме чека! Сјутра-дан, по наредби и пријатељској наклоностп предстојника Рауха изађе из Билеће у Плану милитарски доктор да прегледа покојннка. II он констатова, да је рахметли барјактара Шоботу Авдијћа убила — капља!... Унаточ великом кишном пљуску, сјутра-дан се велик свијет обје вјере и оба пола из свег бутун Билећског Кадилука слегао на погреб чувеном барјактару Авдијћу. Није остало чељадета које није пролило сузе за покојником..., а и како да не би, кад и само небо плаче у киши, јеца у громовима и мршти се у муњама?... Јавор је страшно стењао и млатио својим без мало стогодишњим гранама, одбијао кишу и муње од себе и заклањао под собом тужну пратњу и гроб свога богом-побратима. Заглушпи фијук пусте планинске вјетрине, цијепајући се о плућа ожалошћеног н осироћелог јавора, нричао је самртним духовима о судбинн српских погибалаца а аустрипских жртава по Боспи и Херцеговини и на све стране ђе ћесар влада а славенски живаљ робу.је. Црнн су дуси муњевитпм словпма записивали жалбу но бурно-гаравом небу, на коме ће је Вишњи — може