Delo

ЏОРТД фРЕДРИК УАТС 311 тим мање вредни за човечанство и његов морал, у колико се мање могу искуством доказивати? Зар сва драж религија које присвајају себи право, да се у рукама њиховим налази прави кључ, што отвара светилиште вечне тајне, не лежи управо у оним недоказаним идејама, у оним истраживањима, која би кроз помрчину хтела доћи вечној светлости? У Хезиодовој Теогонији Смрт и Сан су браћа. Они станују у мрачноме Тартару, где никад не допире зрак сунца. Ну док се Сан нечујно краде смртнима, носећи им благи одмор; дотле Смрт, са тучним срцем у грудима, мрска и самим бесмртним боговима, не испушта више из руку онога, кога је једном дограбила. На Кипселову ковчегу држаше Ноћ на рукама своја чеда Сан и Смрт. Стари су Јелини избегавалн, да у својим сликама смрти преставе ишта, што би при погледу на леш могло изазвати одвратност. Смрт је схваћена као дубок сан, који се огледа у мирним цртама на лицу умрлога. Она не беше престављена у природној стварности њеној, скопчана са болешћу и боловима, већ беше више схваћена као одлазак другоме, идеалноме свету. Они ненадмашни надгробнп рељефи из доба цветања јелинске уметности пружају нам најбоље сведочанство о овоме. Безизразним, спокојством прелпвене су црте умрлога, посвећеног у мпстерију смрти. Пзраз туге огледа се једино на лицу његове најближе околине, из које је за навек отргнут: то је блага сета, која се више показује у мирним и отменим покретима, а не допушта лицу ннкаку неестетичну гримасу. Смрт је благи пријатељ, испуњен дубоким саучешћем према ономе, кога хоће да уграби. У једној сцени она је престављена као витки младић снажних орловских крила; лица преливена благом сетом; очију дубоко усађених, што хладно гледају испод мрачних обрва; необично нежних уста; са мачем о рамену, којим слично свештенику, што приноси жртве, одсеца ономе што умире прамење косе и тако га посвећује подземним боговима. Схватање смрти као млада, лепа генија, Купидону, задржала је и римска уметност, стављајући му при томе у руке угашену земљи окренуту буктињу, символ живота којп се гаси у смрти. Уз овако схватање смрти, које је данашњнм погледима нотпуно страно, има античка уметност и другим престављањима да покаже сличних паралела. Лепа Медуза на пример као, и Смрт са лепим лицем, изгледа на први поглед парадокс. Ну ко се не сећа оне леие главе Медузе Ронданини, строго правилних црта,