Delo

312 Д Е Л 0 на чијем се лицу огледа душа, обузета ужасом и очајним страхом? На овоме ступњу свога развитка античка уметност заступаше гледпште, е се највећи ужас далеко боље изазива човечијом спмпатијом при погледу оног, што је обузето ужасом, него сликањем нечега, што својом појавом изазива ужас. Ово последње правн још утисак код људи, који се налазе на ступњу дечијег схватања. Како далеко од овога схватања смрти у античкој уметности стоји схватање смрти у Средњем Веку! Средњевековна представљања смрти носе печат аскетична духа тога доба. Монашки морал Средњега Века огледа се најдубље у њима. Леш у распадању, скелет престављају смрт. Њени су символи мртвачка лобања, укрштене ножне кости, коса, срп, стрела, лук, стакло са песком (средњевековни часовник). Страховите заразе, које немилосрдно кошаху читаве крајеве; крвави ратови, што бешњаху на све стране; глад са ужасним последицама својим дадоше идеји о смрти нарочиту боју. Смрт је пакосни подмукли демон, који из потаје напада; геније освете, који има само ужасе за бедно човечанство. Све, што постоји, прнноси се као жртва на олтар овога ненаситог Молоха. Овако схватање, једном дубоко укорењено, преносило се са покољења на покољење. Време га је само већма учврстило. Дирерова смрт (у бакрорезу Витез, смрт и ђаво ужасава својом спољашњом појавом; а за Беклина је смрт скелет који се издајнички краде и са леђа хвата човека у тренутку када, удубљен у рад, кује нове планове и са ведрим очима гледа у будућност. Сашро 8аи1о (гробље) у Пизи пружа нам у својој на далеко чувеној слики Триумф смрти један од најкарактеристичнијих примера средњевековног схватања модификованог схватањем новијег времена. Смрт је ту престављена као „ипа с1опа туоћа т ге81е ш°;га“ (женска умотана у црну хаљину) са бесом фурија у очима, са снажним крилима, са канџама на рукама и ногама. Њене распуштене власи разноси ветар а пожудно разјапљена уста показују ненасите зубе. Снажно замахнувши косом, она се летом ветра приближава једној групи отмених лица, која у таштим задовол>ствима безбрижно проводи време. Бедни овога света, мучени болестима и дављени невољама, пружају јој узалуд своје измучене руке: она бежи од њих, не обзирућп се на њихова преклињања. Ма колико да је овакво схватање смртп далеко од схватања Уатсова, оно инак у последњој тачки, има са