Delo

У СВЕТУ 3АТОЧЕНИХ ПРИПОВЕСТИ — Л. МЕЛШИНА II У рудннцима У једним разглављеним колима, с једним коњем, сеђах покрај осуђеничког надзорника и путовах у лакоме касу из Горње Сарантује за Кандају, где сам, у такозвану слободну команду одређен био. На моме путу праћаше ме надзорник и то без оружја, он је носио собом моја акта, која је имао да преда управнику у Кандајп. На небу, које беше застрто суморним сивим облацима, весело сијаше сунце, као да се радоваше мојој слободи... Све чисто и јасно без магле; дивно јесење јутро! Човеку ни па ум не пада да је настуиила иозна јесен (првн новембарски данп). Теби се чини да осећаш онај благи дах милог иролећа. Па зашто се онда у мени буде ови чудноватн н непојмљиви тужно сетпн осећаји? Ја се осећам весео и лак, и опет мп је некако тешко на срцу. Смејао бих се к’о мало дете а у исто време плач ми стеже грло. На дугоме путу од шесдесет и трп врсте од Горње Сарантује до Каидаје пред тобом се ређају само суморне слике. Кудгод погледаш, нанред или остраг, лево или десно, видиш само таласасте брежуљке, који у путника буде болне осећаје сетног немнра н чежње. Голи нсуморни планипски колоси, јадно покрптп пожутелим