Delo

У СВЕТУ ЗАТОЧЕНИХ 325 ливадама или мрким џбуњем, као неки гвозденп прстен обухватају хоризонат. Свуд без броја и краја. Као нека голема војска од самих џинова — безбројне гомиле п непрекидни ланци — са свију страна они се уздижу, притискују, потискују н надвисују један другога; тамо, на даљњем хоризонту они се чаробно стапају са лакпм вунастим облацима а ниже испод њих опет се појављују у плавкастој маглици јесењег јутра. Ни дрвета ни поточића... Кад се за тренутак замислиш — теби се чини да се возиш преко неког чаробног окејана чији златно-зелени вали опчарани занемише па се замрзоше и укочише после своје силовите навале. „Како је досадно овде код вас!“ обратим се најзад моме сапутнику, да би прекпнуо досадно ћутање. „У Шелаји су бар брегови покривени шумом, а ту — пустош, мртвило.“ „Немојте да кудите нашу источну Таврију!“ одговори ми пратилац, који без сумње хтеде да се мало похвали својим образовањем; „имајте само мало стрпљења, можда ће вам се доцније боље допасти. Чекајте само док гране пролеће, па ћете видети шта све ту има! Шта је ваша Русија према овоме!“ „Јесте ли били већ у Русији?“ „Нисам, али сам много о њој читао и чуо, баш од правих Руса. Равнице, ливаде, шуме — шта то може бити тако лепо?“ „А шта ви имате овде у пролеће?“ „Пре свега „пожаре“... За нас сељаке ово је свакако једна опасна ствар, али за оног који љуби природу и њене лепоте, — верујте, морам вам рећи — то је нешто невиђено!“ „А какви су то пожари, молим вас објасните ми!“ Према ономе што ми је надзорник казивао ти су пожари просте паљевине. Когод случајно запали суху лањску траву и то је онда довољно да ватра без престанка траје и да се све даље шири. Диван је то призор у ноћној помрчини; из даљине чини ти се да гледаш један пламени стуб а оближњи ватрени брежуљци који својим пламеним језпком лижу све даље и даље, изазивају у нама илузију вулкана који бљују огањ. „Па онда оно разнобојно цвеће“, настављаше говорљиви надзорник патриота; „нигде га нећете наћи толнко много... На првом месту крокус... Још снег а његови цветићи шарене се према сунцу... па онда саса...“ „Је ли то за јело?“ „А, одкуд! То је само цвеће. Када се расцвета, тад из-