Delo

326 Д Е Л 0 гледа као мала бела чашица а мирише дивота... По долинама сам ђурђевак; диван је цвет и у маслачка... Ако сте пријатељ лова, то у свем Сибиру нећете наћи бољег: дивље пловке, љештарке, зечева колико вам срце иште. А тице певачице, доста вам је само шева, преко целог лета та вам не престаје певати! А тек кукавица! Просто вам додија, нек је враг носи! Сваки брежуљак има своју кукавицу, кука, кука, нигда не престаје. У пролеће и у лето, верујте, овде је дивно!“ Јесењи кратки дан примицаше се крају, кад стигосмо до мете нашег путовања. Пред нама лежаше село са своје три дуге упоредне улице. Кандаја лежи у једном суморном котлу између две високе стене као у процепу, и чини јадан утисак на човека... Десна страна села лежи на једноме вису, који је везан са брдима, где се налазе мајдани сребра; лева, напротив, лежи у једној мочарној долини, над којом се уздиже огромна стрмена стена која господари над целом околпном. Човек би рекао да ова стена виси у ваздуху и да ће сваког тренутка сеоце које се налази на њеном подножју затрпати под своје рушевине. У самој стварн овде се и примећавају трагови рушевина које су можда и хотимично учнњене; бар они стрмени одсеци стене што гледа доле у село, и оне гомиле раздробљеног камења, доводе човека до овог закључка. Из овог непристуначног стрменитог стеновитог зида дише пустош и хладноћа. За све време ја сам непрестано у њега гледао, све докле нисмо стигли пред заточеничко здање, које лежи више села. „Видите ли тамо оне крстове?“ питаше ме надзорннк, показујући руком на брежуљак на левој странн од стене. Ја не могадох ништа разазнати у вечерњем сутону. „Сигурно гробље?“ „Не, гробље је на другој страни села. А овде су сахрањени некакви Пољаци“. „Какви су то Пољаци“. „Преступници... Билоје њих внше. Међу њимајеиједан Рус, неки Михаилов". „Мпхаилов ?“ Тада се сетих, да је у овом пределу живио и умро, чувенн иесник и цублицуста шесетих година, даровити преводилац Хајнеа, Манаил Иларнович Михаилов. Тада се сетих и тога, да је у рудницнма Кандаје дуговремено жнвовао, још чувенији човек онога доба, Чернишевски. Ја се пожурнх, да дознам од