Delo

У СВЕТУ ЗАТОЧЕНИХ 327 мога брбљавог сапутника што више о оним временнма и оним људима, али на жалост он је само знао имена тих људи, да су живели и нпшта впше. „Биће овде сигурно постарпјпх људи који ће вам знати шта више о њима причати“, тјешаше ме, приметив моју радозналост и нерасположење. Гледајући подуже у таму тихе вечерп, одједном менп се учини као да видим високу мотку горе на једном брежуљку... Срце ми поче јаче да удара и ја и нехотице високо уздигох главу ири помисли, да је овај предео, у ком мени, незнаном путнику, предстоји да живим освештан оним људнма, који су оној најславнпјој епоси историје руске, свој печат ударнли. И нехотице моја уста почеше да шапућу оне чувене стихове песника-изгнаника, које је упутио друговима својим: „У мом прогонству, кроз црнп мрак Ја смело чекам светлости зрак...“ II не приметих кад стигосмо пред кућу управника казненог завода Кострова. Није нас пустио дуго да чекамо, већ је одмах, чим је чуо, изанГо пред нас у шареној кућној хаљини и папумама. То беше мали човечуљак, средњега доба, један трбушко, са округлим избријаним лицем некако неприродно црвених образа и са доброћудним изразом. Мирисаше на лук или на нешто још сумњивије. „Аха!“ узвикну расположено: „То си тп Јегерове? А ја те још јуче очекивах“. Он се рукова са нама па нас поведе у своју пространу собу, која беше готово нразна; алијезато, на маломе столу, што стајаше у једноме углу собе, било разних ђаконија и неколико боца стакала са ракијом. „После дугог путовања, хоћете ли господо једну чашицу домаћег...? Молим седите! Служите се. Ја сам вам нежењен готово празна соба, као што вндите... Ја вам само овде“ — и он се удараше смешећи се неколико пута по трбуху — „не трпим празнину... До мало час управник из Малције био ми је гост, па смо мало више... Зар га нисте срели?“ Ја му се захвалих на ракији и са неком радозналошћу седох на понуђену столпцу. Костров настави своје брбљање окренувши се к мени. „Већ одавно нисмо имали у нашој објетованој земљи осу