Delo

330 Д Е Л 0 знате, извинте моју нскреност... жене су... моја слаба страна, искрено вам кажем...“ Ја се пожурих, да злоупотребим ову добродушну искреност, која долазаше од винског расположења, те га прекинух питањем, да ли међу чиновницима има људи са академским образовањем. „Академско образовање? охо, ви одвише од нас захтевате! Хахаха... питајте боље, које овде од нас што има образовање средњих школа? Чекајте, сад ћемо их одма избројати на прсте: Легезаров — није ни семинар свршио, ја — рударску школу. Управник из округа од Усткаре, то вам је прост подофицир, који једва зна да иише и чита; Управник из Малцова, то је војник још из Николиних времена. Истина то је добар човек, разуме се у друштву и чашици, али једва с муком потписује своје име... Управннк у Аљгачи, то је неки пољски дошљак, мислим да је полицајац раније био; надуправник Алекандровске болнице и то је нико и ништа, без икаквог васпитања. Но кога још имамо? Надуправник из Сарантује једва једвице свршио је рударску школу; али он има познанства од уплива а његова жена има своје мајдане злата... Чак и помоћнпк заповедника свију завода, почео је као ћатица... Једном речи, ако хоћете праву истину, то је једини заповедник, који је за све нас образован.“ „А кзкво образовање он има?“ „Он је из академије... оно је глава мој баћушко!... такви смо ми сви, ако хоћете да знате, хахаха! Али вам једно морам рећи: ону решивост и смелост, којује имао покојни Барковски, нема ни један од нас, чак ни ваш Лугезаров; тај је заиста знао, да осуђенике држи у шкрппцу — а знате како? — наравно помоћу батине. На глас да долази, сви дрхтаху од страха... и то није тако давно. Ја сам заједпо са њиме служио под једним управником и познато ми је врло добро да је још онда, Пнокентије Павлович, који је у опште био један благ човек, устао против телесне казне. Често би он Борковскоме објашњавао! Не треба одмах бити суров... тек онда кад се то не може избећи, и жене бар штедите. Овај други опет није зато хтео ни да зна и продужавао је и даље да бије, јер тада је закон још овако гласио: жене исто као и људи подлежу телесној казни — тако му то нико није смео директно да забрани. „А што је онда тај шеф, који је као што ви велите бно благ човек, држао једног таквог чиновннка код себе?“