Delo

332 Д Е Л 0 бодну команду, вашу је депешу примила... тако, тако... за цело пма се за шта и радовати! Сад се радујте и ви, што ће вам сестра на пролеће доћи.“ Груди ми се стегоше. Најрадосније узбуђен, готово отргох писмо нз управникове руке и потрчах напоље. Нисам ни спазио кад стигосмо пред једну сељачку колпбу. Био је већ сасвим мрак, кад уђосмо у неки узани простор, у коме се чула нека вавилонска збрка од говора и у коме владаше тежак, загушљив ваздух: у колевци плакаше дете, у једном углу гроктаху мали прасци са својом срећном мајком, у другом углу блејаше теле а испод пећи пијукаху мали пилићи. Једва да могу да се опоменем мог првог познанства са мојим новим газдом; решисмо да и ја овде међу прасцима и укућаннма преноћим а сутра тек да се намести „гостинска“ соба за мене, коју сам погодио за пет рубаља месечно. Онако уморан и узбуђен, мало ме шта интересоваше те употребим прву прилику да прочитам при светлости жишка оно мило писмо, које држах у дршћућим рукама. Готово све до саме зоре, ја не могадох од узбуђења да заспим, већ се без престанка превртах по тврдој постељи. Мила и драга сестро! Одкуда та твоја нежна љубав, према брату, ког познајеш једва из магловитог детињског сећања и из његове тужне судбине? Каква је то неизмерна доброта у теби, и какво силно саучешће у туђој тузи и јаду. Какво одрицање твоје личне среће и твога млађаног једва процвалог живота, са којим дисаху твоја безазлена и сетна писма, ти кристално чисти и необични редовни весници, који ми улеваху снагу и наду и који ме тјешаху у тешким даиима мог прогнаничког живота! Ја се сећам Тане, као мале незнатне десетогодишње девојчице, са плавим сањаличким очима и узаним детињским озбиљним лицем. Душевна страна моје сестрице у то доба мало ме је занимала (ја бејах много старији од ње); ми жпвесмо под једнпм кровом, као непознати знанци, свако својим засебним животом. Пошто сам оставио на дуже време родитељски дом, ја је сасвим изгубих нз вида. Ми се ннгда не дописивасмо. Прво сестрино писмо ја сам добио био на путу за Сидор, и ја вам ни сада не бих могао описати онај утисак, што га учини оно страсно, безсмислено, мило гугутање тадашње четрнајесто-