Delo

У СВЕТУ ЗАТОЧЕНИХ 333 годпшње девојчице. Она се у своме писму заклињаше, да ће сав живот свој посветити, њеном несрећном и осрамоћеном брату; п од тада редовно сваке седмице, кроз читав низ година, к мени стизаше по један весник наде и зрака, у облику маленог писма, које беше написано нервозном пола детињом руком, али које ми свакога дана постајаше све потребније и милије. Ја нисам поклањао неки особити значај Таниним надама на виђене, о којима она у својим писмима без престанка сањаше; о чему не снива једна млада девојка! У толико пре, што је мој одлазак у слободну команду на коју се односише ови златни снови, лежао још у далекој будућности. Па ипак и неопажено куцну час мог ослобођења! II још пре но што сам ја имао времена, да мојој сестри разложим неумесност њене жеље да дође у казнени завод, она ми ето већ саонштава њену одлучну намеру, за овај мучни и даљни пут. У друго време и у другим приликама мене би као и многог другог, ово писмо јако тиштало, но у овоме тренутку, морам признати, на моју срамоту, ја осећах безграничну радост. Један сјајни зрак наде стиже из даљине у предео таме и засену очи већ умореном путнику. Каква то беше неописана радост, какву још нигда до сада не осетих! Још само неколико месецн тужне самоће па ће се онај златни сан испунити... После толико дугих година немирних снова, после толико година патње, јада и туге и свију осталих потреса, ето долази време да своме најмилијем пријатељу паднем на груди, да пред њом излијем оне силне уздржане сузе и да јој изговорим све оне речи које нигда не изговорих, које у моме поносу према странима, осташе скривене... Ипак ова прва зима у Кандаји беше рђава за мене. Сад ми долази смешно кад се свега сетим. Имао сам јако хладан стан, почем као и све колибе у Трансбајкалу не имађаше дуплих прозора а са залеђених стакала продираше у собу ужасна хладноћа. Зидови танки а пећ рђава која се вечно димила. Зашто не узедох тада неки бољи стан? Можда ће изгледати смешно али је права истпна мени је бнло врло ненријатно, да се газди иотужим да се ноћу смрзавам и, да не би шкодило, кад би мало боље собу грејали. Дугогодишњи усамљени живот, учинио ме је некаквпм особењаком, те нарочпто у нрво време, налазаше снажан израз у последицама. Газдаричино оштро око, приме-