Delo

334 Д Е Л 0 ћаваше недостатке мог јадног стана, те би ме често, кад би дошла у собу са бременом дрва, стала да теши: „Ти се овде мрзнеш! Увек си сам са твојим књигама књиге те неће угрејати ... Е, кад би имали фамилију, кад чељад иде по кући — онда је сасвим другчије. Ето код нас, деца, прасци ... “ Политика прекомерне осетљивости, набрзо уроди плодом мој се реуматизам опет појави да сам морао дуго времена лежати у постељи. То беху страшни дани. За време целог дана нико ни да завири у моју собу, а још мање да ми укаже какву помоћ. Ја се само чудим, да сам ипак остао жив и стао на ноге. Тек крајем марта поче мраз мало да попушта, а са доласком пролећа поче и моје здравље да се повраћа. Са увећавањем фнзпчке снаге увећаваше се и моја нада на скори долазак мог милог пријатеља. Почех да се брижљиво старам како ћу мој стан да уредим и да га начиним што је могуће пријатнијим и угоднијим. Наредих да се дуварови лепо окрече, да се претресу пећи и постарах се за нужно посуђе и за нешто намештаја. Често сам свраћао у раденичке бараке, саветујући се са столарима, браварима и осталим. Једног лепог пролетњег дана, пријатно расположен, ја случајно прођох покрај осуђеничке ковачнице и незнам зашто, осетих неодољиву жељу да уђем. Предамном обична позната ми слика: мехови брујаху, чекићи бесно удараху а варнице прштаху свуд у наоколо. Мајстор и калфе учтиво ме отпоздравише. (Већ су ме из виђење познавали свп осуђеници у Кандаји). Одмах ми паде у очи један леп стасити ковач, са црном косом п са тужним изразом кадифасто црних очију. Сви покрети овог човека, беху необично одмерени, готово елегантни, док његова лепо сведена уста нзгледаху некако стиснута и исказиваху неку оштрину. Ја сам већ помнслио, да ће то бити неки Грасијер или Лесгин, но зачудих се кад чух да се зове Андрија Бусов, .један прост сељак из Тулске губерније. Другови су га међутим звали Циганин. „То је тај што непрестапо Дуњашку облеће“, рећи ће као мало у иодсмеху један младић, што креташе мехове, показујући на њега, сигурно зато што је приметио да га ја ненрестано посматрам. Овај се само мало иронично осмехну и не одговори му ни речн.