Delo

У СВЕТУ ЗАТОЧЕНИХ 335 „Ви сте сигурно у Тули оставили вашу младу?“ ја га запитах да бпх га увукао у разговор; алн брбљави калфа похита да у место њега одговори: „Зашто у Тули! Овде у мајдану. То је нека Авдокија Фенеленовна, прави бисер међу женскињама! Корача као пауница, креће се као лабуд, кад погледа к’о да те сунце греје. Вп ћете је већ видети ако је још досад нисте видели. II сам Костров на њу се облизује, али му је сва мука у залуд, баћушко, само губи време! Морам да признам и ја свој грех; и ја покушавах да јој се приближим: „Моје поштовање, Авдокијо Фенеленовна, рекох јој. Нисам ли леп младић? Ако би хтели да се гледамо?... Ни да се осоли! Младиће као што си ти, ја и не видим, имам ја мога Андрушенку, душу моју, ни за цео свет не бпх га дала“. „Језик за зубе Вањка!“ издера се Бусов сав црвен у лицу од стида. „Крекећеш, крекећеш, — само пази се да зато не извучеш! — Треба сам дз промислиш, каквог интереса може имати милостиви господин да слуша наше будалаштине?“ II не гледајући више ни на мене ни на Вањку, он бесно стаде да удара својим чекићем о комад хладна гвожђа. Ја се нађох у забуни и хтедох већ да одем, док ти се он окрете к мени и рече ми. смешећи се добродушоо: „То није најзад никаква тајна. Немојте, господине, ништа рђаво да мислите о тој девојци. Она је заиста моја вереница. Али старешине не допуштају нам да се венчамо; зато ми се ругају ове будале овде.“ Вањка се беше ухватио за трбух од смеха. „А што вам старешине не допуштају да се венчате?“ упитах Бусова. — „Знате, ја сам већ био жењен ... још пре заточења ... Сад траже од мене посмртницу од моје прве жене“. „Хохохо, хахаха! смејаше се Вањка без престанка. „Посмртницу његове жене... Е, то је да човек пукне! А што све редом не испричаш? Та он је сам своју прву жену... хахаха — спремио на онај свет! Затојеи дош'о назаточење!“ Бусов поцрвени као ватра. „То је све истина", рече тпхо, „ја сам је убио због невере, ради блуда.“ „Па шта ће им онда посмртница?“ Запитах чудећи се, „кад сте ради тога... “