Delo

у СВЕТУ ЗАТОЧЕНИХ 337 „То је једна стара жена, која живи са својом ћерком здрава и лепа девојка — име јој је Дуњашка. Оне ће радо примити ваше рубље, јер живе — морам вам одмах рећи — у нужди, у великој нужди.“ „Јесу ли обе и мајка и ћерка на робији?“ „Како ћу да вам кажем, господине? Знате стараје убила свога мужа — он је то јест био очух Дуњашкин и један неваљалац, пијанац, варварин — то је и заслужпо! Дуго годпна он ју је мучио и злостављао, док јој се најпосле није додијало те не могаде више да издржи. Узе ти она богме сикиру те му у спавању одруби главу. Глупа жена, сувпше је просто ово извела. Није умела да сакрије свој злочин, већ је шта више и своју ћер увукла. Њу осудише на двадесет година робије; а Дуњашка је, право вам не могу рећи, или своје време већ одлежала или излази тамо око јесени. “ Ја сам се одмах сетпо, да то није никоја друга, већ ковачева вереница, с тога са великом радозналошћу уђох у лагум, који ми је он показао. Но на моју жалост код куће нађох само стару Подуздиху. Она лежаше крај пећи и гласно јечаше. Поче као обично да се тужи на горки осуђенички живот. „Од чега ви живите?“ упитах је између осталог. „Од чега? Само од осуђенпчке хране. Десет фунти меса на месец на главу, пет фунти каше, један пуд брашна од ражи и нешто соли — то је све. Дабогме да се од тога не може угојити. Кажу у слободној команди може се што и зарадити. Са чиме ће, ако вас смем запитати, једна старица да заради? Ко ће мени дати рада? Ја бих требала да идем у прошњу али кад и код кога? Сви су по ваздан у мајдану. Ето вндите моје су ноге са свим слабе и болесне, ја не могу да идем ни до врата. Надзорник је сам улазио код мене и рекао ми је: „Иди код лекара, матора псино; ако те он од рада ослободи, можеш о срећи говорити; а ако те не ослободи тад ћемо те стрпатн у апс због нерада. Ах те отровпице, те пијавице! Нек пм Бог да да они тако лењствују као што лењствујем ја и моја ћерка. Тада би вам трбух отекао али не од ждерања већ од глади. Говоре ми: „Имаш младу згодну ћерку, могла би са њоме зарадити. То значи њеном лепотом, напросто, тако са управником... Али ми, ја и моја кћи, тако што нећемо. Прије ћемо црћи од глади но што ћемо окаљати девојачку част. То не може бити, она има и свог вереника, једног ваљаног младића.“ Дело, књ. 35. 22