Delo

У СВЕТУ ЗАТОЧЕНИХ 341 вања, моју је молбу примио без и најмањег чуђења, шта више благонаклоно, само је покушавао да ме одврати од тог корака. „Ја сам потпуно уверен, да ви не мислите да побегнете“ — рече ми с осмехом на хладноме лицу — „и ја сам готов да вас пустим и без пратње, али у вашем је сопственом интересу, да од тога одустанете. Она путује, ви велите у пратњи некога, а ако је тај неко — што је сасвим вероватно — чиновник мајдана, то ће разуме се он н остати у државним колима. Ви ћете чекати на станици, а вашп ће путници одсести у државноме здању. Тако ћете се ви насигурно мимоићи са вашом сестром“. „То се лако даје избећи“, покушах да га побијем у мишљењу; „јаћу се за сваки случај пријавити код месне управе“. Он негодујући климну главом. „Добро дакле, само више од двадесет и четирн сахата ја немам права да вас пустпм без страже“. Ја му се поклоних. „Ја се надам, да ће ми толико времена бити сасвим довољно“. Једнога дана пред вече добисмо прву непогоду у Кандаји. Киша је лила као кроз левак, гром за громом удараше и севаше беспрекидно да се светлило као на дану. Ја сеђах крај прозора у-мрачној соби и посматрах околна брда, која стајаху укочено и непомично као на мртвој стражи. Обузе ме нека неописана туга. Још нигда нисам јаче осетпо самоћу прогонства. Нестрпељиво ијако неко закуца на врата од мог ходнгша и прекиде ме у моме посматрању, одмах затим чух и познати глас. „Спавате ли, Иване Николајевићу? Отворите брзо, удавићу се у водп! Ево депеша...“ То беже мој гласоноша Василпје, који носаше давно жељени брзојав. У њему стајаху само ове речи: „Ево долазим“. Ја бејах само једна мисао, само један осећај: „Ето дође време!“ У радосном узбуђењу, отрчах к моме газди, који ми је обећао да ће ме у свако доба, било дању или ноћу, на пут пратити кад буде потребно. Али то није тако лако једног Сибирца дпћи иза сна. Газда Иван Григоријевић беше се као обично прошле ноћи опио и сад спаваше ко заклан, стадосмо да га будимо ја и цела његова фамилија и стаде нас великог труда и мукедок га разбудисмо и док га нагнасмо да говори. Али и тај успех мало нам наде даваше. „Како би то могуће било? Већ је... Ногледајте... Та помрчина на пољу... Како грми...“