Delo

342 Д Е Л 0 Али ја остадох неумољив и опоменух га на тврдо дану реч. Иван Григоријевић на то се само почеша па опет поче да хрче, али само за кратко време, тада нагло скочи са постеље и одјури у двориште, да учини своје метереолошко посматрање. Киша беше скоро престала, још само овде онде жубораху потоци од кише кроз ноћну тишину а из даљине још потмулотутњаху громови. II муње су слабије и ређе севале али зато беше такова номрчина да се ни на два корака унапред није могло видети. „Помрчина — то је оно“ — окрете се Иван Григоријевић к мени, ударивши се безнадежно по бутпни — „друм је сав покварен. Можемо лако пасти у неку рупчагу и изломити ребра себи и коњима. То је! Бар да причекамо да се месец роди?“ „Хоће ли скоро изаћи?“ „Кроз један сахат, највише кроз два, сигурно,.. Само да није ове проклете помрчине и да нема рупчага с водом, ја бих врло радо“. Не оста ми ништа друго већ да сачекамо месец. Иван Григоријевић нахрани коње, удеси кола па опет леже. Ја на против не могадох ни ока да склопим. Нека пријатна и мила дрхтавица прелазаше ми чешће преко тела... Без престанка излажах напоље; никоји љубавник у свету, није са таковим страсним нестрпљењем очекивао, да се на хоризонту укаже светило ноћи као ја. Али у залуд, свуд наоколо беше тамно, једва кад-и-кад по која муња без грмљавине. Сваког часка гледах у сахат. Једва около два часа после поноћи поче да се румени крајичак неба. Одох да разбудим кочијаша. „Иване Григоријевићу! Месец је изишао!...“ После пола сахата ми путовасмо у брзоме касу између безбројних низова немих брегова, који беху преливени чаробном светлошћу месечевом. Како заносно лепа беше ова ноћ после прве непогоде! Нека необична свежа струја струјаше кроз дамаре п ја са неком грозничавом нохотљивошћу гледах у плавичасту даљину, коју овде онде прекидаху црне сенке високих брегова. Другога дана око подне већ стигосмо до станице, која беше удаљена некаквих педесет врсти од Кандаје. Међу путнпцима пи јуче ни данас пије се налазила никаква госпођица са гогосподпном. Ова ме је вест сасвим умирила, алн сада ме спопаде страх да моје одсуство може раније нстећп, пре но што Тања стигне. Сваког сахата мој страх биваше све већн, већ дође