Delo

У СВЕТУ ЗАТОЧЕНИХ 343 и ноћ, и мој кочијаш, ношто је испио двадесет чаша чаја, већ спаваше у блаженом сну, а ја да пресвиснем од нестрпљења. Стадох ходати горе-доле у болесничком нестрпљењу; тада изађох на степенице и ослушкивах тишнну ноћну, опећ уђох у кућу, седох и мало затпм опет устадох. Чињаше ми се, ни сам не знам зашто, да ће то бити од не знам каквих последица, ако се моја сестра задоцни и ја је не дочекам овде, и да ће нам то радост састанка помутити. Једва једном и заспах: нервозна сусталост учини своје. Али сан мој беше болеснички немиран. Глупе, неодређене и нејасне визије одмењиваху једна другу, и одједном мени се тако учпни, као да ми од главе до пете прође електрична струја. Звонки метални глас са свежим ноћним ваздухом кроз прозор уђе у собу. Скочих — то су звонца. Ево је! Потрчах напоље гологлав, и у мал’ што не погазих Ивана Григоријевића, који се беше са своје постеље откотрљао чак до врата. На небу јураху облаци гоњени ветром а кроз њих, као око неке жуте авети, провириваше некако страшно месец, свршујући ћутећки свој пут. Гледам и ослушкујем — звонца се чуше још једном престаше за неко време, па се после чуше без престанка. Више није могло да буде никакве сумње: то беху поштанска кола са оближње станнце, Ја им потрчах у сусрет у неописаној радости. Ускоро се указаше и тројке са поштанским колима и брзо стигоше до мене. Ја напрегох сав мој вид да што боље видим и једва могадох међу јастуцнма распознати сенку човечију, што ми личаше на мушкарца. Али ми је неки тајни глас шаптао да ту мора да буде и моја Тања. Ја сам трчао за колима ка станици. Кад сам сустао од умора и узбуђења, стигао био до степеница, кола су већ неко време ту стајала а крај кола стајаше неки непознати господин са дугим брцима и путничком торбом о рамену. „Време је да се пробудите, стигли смо!“ рече он обраћајући се некоме који је још био у колима. „Је ли могуће'?“ зачу се из кола неки дремљив глас свакако неке сасвим младе женске. Ја држах руку на грудима, у којима помамно срце удараше, од силног узбуђења не могадох ни да проговорим, већ само ћутах и стајах раме уз раме крај оног господина, који ме зачуђено погледаше. Он се још једном наже у кола. „Тањо Николајевна, кад ћете се већ једном разбудитп?"