Delo

344 Д Е Л 0 У том тренутку ја без икакве нзвине одгурнух од кола оног непознатог господине са дугнм брцима, скочих у кола, загрлих и притиснух на грудн полудремљиву п запрепашћену девојку. „Тања, мила Тања!“ Весели смех и чиста радост испуњаваху без престанка мој малн стан у Кандаји. Један светао сунчани зрак стиже и у овај мрачни живот и осветли и загреја једну залеђену душу. Све што год је срела, Тањи беше дивно: и мој сто, и моји укућани и природа у Кандаји. Још на путу за Кандају она би се обраћала на Ивана Григоријевића и молила га да мало стане, ма да беше кишовито време: „Станите мало! Гле’те оно дивно цвеће! Хоћу да сиђем с кола да га узберем.“ Обоје се сиђосмо и као деца утркивасмо се ко ће пре да га убере. Целим путем Тања није престала да се диви пределу. И ја гледах к’о зачуђен у околину, као да сам се иза сна пробудио. У мојој трајној меланхолији често су ми ова суморна брда, која стешњаваху поглед и душу, била одвратна и мрска; мени се чињаше, да је овај изгнанички предео био од самога Бога проклет и да га мора вазда покривати вечити снег и да мора на свагда из њега дисати студен и хладноћа! У очекивању Тањиног доласка, у бризи и у послу око припремања, ја и не приметих, да се природа необпчно изменула и да је постала чаробна, и тек сада, чисто не верујући мојим очима, ја приметих, да се они мрачни врхови зелене и шарене мирисним цвећем. II тек сада ја приметих ову необичну озбиљно-величанствену лепоту овог безгранпчног пустога мора зелених брегова... „А ја мишљах, ја замишљах да ћу овде наћи нешто сасвим друго! весело узвикну она. „А шта си то замишљала? Ваљада да овуда јуре људи са псећим главама и да у место неба стоји мрачна провала“. „Немој ми се смејати, голубе мој, али заиста, ја сам овде нријатно разочарана. Ја сам мислила, на пример, да ти још ненрестано носиш ланце на рукама и ногама и да ту, у слободној команди, на сваком кораку прави војник са пушком, и да је слободпа команда — једна велика суморна касарна, где дан и ноћ осуђеници и војници, уз пратњу добоша, маширају... Морам ти нрнзнатн, да сам мислила, да осим осуђеника и војника, овде и нема више никога!"