Delo

У СВЕТУ ЗАТОЧЕНИХ 347 дпвно мирисно двеће и донесосмо кући једну пуну котарицу. Кад — и — кад ја пораних пре зоре, још док је моја сестра спавала и донесох кући велики букет још росног ђурђевка п пробудих је бацајући на њу цвеће. II само што смо наш чај попили, опет похитасмо у иоље да беремо цвеће. Тања није волела само ону страну брега, где се налажаху мајдани са својим зградама. Сама помисао, да се ту под земљом налазе рударска окна, у којима људи у вечноме мраку и влази буше љути камен, уливаше .јој бол и страх. Само кад би угледала ове несрећне зграде, она би заборавила све оно што ,је говорила о угоднијем животу осуђеничком у сравнењу са фабричким радницима, те би ме вазда вукла даље од овог места. А једном прпликом, кад је чула пеки сумњиви звекет, који је личио на звекетање окова, она сва побледи и поче да виче н да трчи доле низ брдо, спотичући се о камење н о жиле дрвећа. Узалуд сам за њоме трчао и викао да се преварила, да у мајдане не долазе оковани осуђеници, — она,п не слушаше већ безобзирце бегаше и даље. „Но ти си баш неко плашљиво и нервозно створење!“, ја јој рекох да је мало застидим, пошто сам је већ стигао био, те корачасмо лагано даље. Она ћуташе. Никако нам се није згода указала, да се испнемо на један кршовити врх што се уздизаше на лево од Кандаје и са кога се могло, као што нам казиваху, видети планински кланци, који лежаху иза реке Аргуња, који већ припадаху хинеској држави. Једанпут смо се кренули сувише касно, те је била опасност да ће нас ноћ застати. Други пут нам је сметао ветар и вазда тако нешто. Али тпм смо све више бивали нестрпељиви. Шалећи се, ми смо фантазирали, како се можда са врхунца тог тајанственог виса шири неки рајски поглед у неки до сад невиђени предео, који је сасвим другојачнји од овог суморног кандајског котла, са његовим јадним селима, мршавим ливадама и једноставним брдима. Што се више нењасмо постајасмо све узбуђенији; ми газисмо по увеломе крокусу и по другоме цвећу и јурисмо даље... Шта ли ћемо сад угледати? Ја се први успех на врх и занемих очаран од изненађења: доле под нашим ногама шираше се дивна долина... Кроз вечерњу плавичасту маглицу, румењаху се даљни висови