Delo

348 Д Е Л 0 а иза последњег планинскога ланца као сребрнн прамен косе вијугаше се река Аргуњ... Из ове слике струјаше за неколико тренутака дах откупљене слободе. „Гле само, та погледај, тамо доле као да је неки крст?“ повика од једном Тања, прекинувши свечано ћутање и руком показа на један брежуљак, десно под нашим ногама. „Гле, није само један, има их још више.“ II заиста два-три крста могоше се лепо распознати, ја се одмах сетих какви су то крстови. Тада Тањи испричах, све што сам чуо о тим усамљеним гробовима и признадох јој у покајању да досад још не доспех да их посетим. „Кад је тако онда ћемо се сместа тамо упутити“, предложи маја живахна другарица. Али је већ било одвише касно за таково предузеће, а нисмо ни знали прави пут на овај брежуљак. Сунце само што зашло није, било је време да се вратимо кући. Обоје бесмо дрски те се решисмо да се вратимо у село онамо преко стрменитих стена, почем то беше најкраћи пут. Ми смо држали, да ће бити лакше сићи но успети се, тим путем. Но још не учпнисмо ни пети део целога пута кад увидесмо нашу погрешку: одсек беше одвише стрменит и опасан за туристе као што ми бесмо; на срећу нашу ми не ударисмо најгором страном. Чешће морадосмо да скачемо с камена на камен; џбуње од дивље руже често нам је око варало, те како нисам умео да тачно оценим висину и чврстину подлоге, ја сам почешће стрмоглавце летео доле, а за мном се котрљаше гомила камења; моја сестра дрхташе од страха. С муком сам успевао да се дохватим неког џбуна или неке стене, те да промотрим на коју страну можемо поћи. Беше страшно ићи још даље овом низбрдицом али још страшније беше вратпти се, с тога како нам било, ми продужисмо пут, ја сав у зноју окупан и поцепан од трња а моЈа сестра бледа и нема од стаха... Тек после петнајестину минута, кад већ бесмо на подножју суморне стеновите косе опет почесмо да говоримо и ударисмо у смех п шалу. УУ скоро после овога дигосмо се једнога дана, да видимо кућицу у којој је живео велики песник, пре но што му на гроб одемо. Као што нам рекоше она се налажаше у сасвим рђавом стању. Кад дознадосмо да је то својина општинскога председника, одосмо нод нзговором, да хоћемо да је купимо. Сам до-