Delo

ЗбО Д Е Л 0 крокус. Од наших гласова поплашени јастреби са страховитим криком излетаху из пукотина стене и кружаху над главама нашим. У долини чујаше се кукавица а у плавоме зраку тамо доле разлегаше се весели цвркути шеве. Тања је уз пут брала цвеће и кад га је већ доста набрала седе на један камен и стаде од тог незнатног цвећа: од ђурђевка, крокуса и саса, везивати дивну киту, која ме је лепотом задивпла. Тада опет продужисмо пут. Онај брежуљак, који се из даљине тек примећаваше, сад се виде, да је то једна висока стена, на коју је било мучно успети се. Не хтедосмо се ни одморити већ се одмах упутисмо ка врху на коме се уздизаху високи крстови. Било ихјесвега три, један између њих лежаше на земљи већ готово сагнио, оборен олујином. На наше велико изненађење сви натписи беху пољскп. „Где лежи Михаилов?“ повикасмо сви уједан глас и инстиктивно упутисмо се одсеку, где једна гомила белог набацаног камена означаваше нечији безименн гроб. „Да ли је овде?“ Доцније кад смо пропитали код својих људи у селу и упоредили што смо нашли и што су нам они казивали, уверисмо се, да је наше нагађање било тачно. На гроб положисмо венац н кренусмо у тужном размишљању низ стрнину доле, посматрајући ћутећки дивну околину, која се пред нама пружаше. Највише пада у очи овде плави поменак; цело је брдо са њим покривено, под ногама ти се чини да газиш преко неког плавог ћилима. Доле, сасвим у низини, повлачи се као једна сива трака изнад мрачне долине у којој лежи сеоце, а с друге стране хоризонта уздижу се мрачни шиљати бреговп, као да бде над тихим сном умрлих. Пусто и тужно је ово место у зиму, у пределу Трансбајкала. Све косе од овог брега, од његовог подножја па до врха, покривене су пескастим снегом, и ово место у то доба посећују попекад само гладнп курјаци. Али је зато за време лета један од пајживопнснијих предела у целој Кандаји. Тишнпа и поезпја дишу над овим, усамљеним поносннм гробовима, који ту стоје далеко од страпих и злобнпх погледа. Кад нх супце обасја својом светлошћу около њих сав ваздух бруји песмом и цвркутом малених шева, које слободно лете у слободн, весело цвркућући по азурноме мору, те и пехотнце у нама буде оне познате стпхове, прогнаног песника: