Delo

У СВЕТУ ЗАТОЧЕНИХ 3б1 Блпжп се крај робпјп, муци Тада међ цветне брегове тамо, Војнпк ме тамо пратптп неће С пушком у руцп. Овп гвозденп тешкп ланцп Ипак ме тако јако не стежу К'о што ме стежу планпнскп кланцп Што туна лежу Самртно хладно п празно Беше ми срце јадно У овој гробнпцп мрака Без чпстог зрака. Тамо над мојом главом Песме шевпне брује У мору азурном плавом Тамо се радост чује. К’о златан, мио сан прохуја лето. Једнога лепога дана, месеца августа, чусмо изненада, да ће онај генерал, кога више година осуђеннци тако жељно очекиваху, заиста овамо доћи. Само што смо се могли приправити за овај необпчан догађај а он већ и прође. Око једанајест часова у вече генерал је стигао у Кандају а сутра дан по подне, већ је био отишао. II за то тако кратко време, он је пуно ствари посвршавао: испавао се и одморио, доручковао, познао живот осуђеника на лицу места, прегладао зграде и апсане и најзад издао потребна упуства и обуку месној управи. Без сумње је са истом брзином и темељношћу прегледао п друге заводе и рудокопе, те се опет хитно, као што приличн једном великодостојнику, вратио уПетроград, оставившн за собом утисак сјаја, грома и таме. Прича се да је тих дана н сам шеф био покуњио главу, јер му је, као што се прича, раздраженн генерал на његове примедбе одговорио речима: „Ја нисам овде дошао да примам савете, већ да их дајем!“ Не гледајући на то ипак триумфоваше Управа казненог завода. „Прође олујнна — сад се опет можемо веселити!“ поздравн ме Костров весело, кад је на колима, пројурио поред моје куће п сасвнм другарски даде ми руком још н један пољубац. Многи осуђеннцп, који намераваху да изађу пред генерала