Delo

ЏЕМЗ ХВИСЛЕР 345 пред суд, ну изгуби париицу. Он се за то сада свети овнм памфлетом. Као прави Терзнт сипа оп на све стране заједљиве речи и обасипа протпвника. погрдама. Он се ту понаша као човек, који је навикао да убија лавове, па се осећа понижен, кад му падају шака створовн пижега калибра. У почетку лета 1903. год. разболе се Хвислер, а 17. јула исте годнне нздахну он у седамдесетој години живота. Један круг сликара у Енглеској наставпо је његов правац, ну са мало среће. Они веома много изостају иза нео-импресиониста с ове стране канала. Као један од мало уметника, који су о бићу уметностп дубоко размишљали, Хвислер заслужује, да се његовим погледима на уметност поклони пажња. „У уметности је ревност невоља, не врлина; сваки траг њен је један недостатак у делу, а не његово добро својство“. „Дело мајстора не мирише на зној његова чела, не подсећа ни на какав напор и још од почетка је савршено.“ „Ремек-дело треба да изгледа једном сликару као цвет, савршен у своме пупољку као и у пуноме развоју своје крунице, без разлога, који би имао објаснити његово присуство, без икаког задатка, којп би имао нспунити, радост за уметника, илузија за филантропа, загонетка за ботанпчара, један случајан прпмер за осећање н алитерацију за литератора.“ Из ово неколико реченица лако је увндети једнога одсудног противника онога правца, који Уатс у уметности заступаше. То још јасније избија у овим речима: „Уметност би требала да буде независна од свпх опсена, она би требала да ночива сама на себи, да се обраћа само оку и уху, а да се не меша са емоцнјама, које су овима сасвим стране, као што су на пр. вера, сажаљење, љубав, родољубље и т. д. Све оне немају нп најмање посла са уметношћу.“ „Имитатор је бедно створење. Кад би уметннком био човек, који слнка дрво, цвет пли иначе само што пред собом впди, онда би фотограф био краљ међу уметницима. Уметнику прилпчн да чини нешто више од овога. При сликању портрета мора он нешто впше па платно пренети а не само лице, са којнма се модел дотичнога дана показује; он мора да слика човека, а не само његов изглед.“ Од нарочнтог с.у интереса мисли, које Хвислер излаже у своме предавању Теи о’ С1оск. Оне су управљене против есте-