Delo

346 Д Е Л 0 тицизма, који оних дана беше захватио целокупни духовни живот енглескога друштва. Најмоћнији изданак овога естетицизма беху Прерафаелити у сликарству, а у поезији Свинберн. Романтика, жедна лепоте, болешљива разнеженост, нервозна усхићеност карактерне су црте овога правца. Предавање беше непосредно управљено против естетичара што су хтели подржавати друштво у водама овога уметничкога правца. Према њима је све требало да буде прожето уметношћу, јер ова оплемењује народ. „... Уметност је оклеветана“ вели Хвислер. „Она нема ништа заједничкога са овим задацима, који јој се намећу. Она је богиња отмених мисли, у понашању уздржљива, противна свакој наметљивости: она и не покушава да друге поправи. Она је заузета једпно са сврјим сопственим усавршењем, без жудње да ма о чему поучава, јер она тражи и налази лепо свугде и у свако доба, као што на пр. чнњаше њен првосвештеник Рембрант, кога плењаше живоннсно велпчанство и племенито достојанство јеврејске махале у Амстердаму, а не беше уцвељен због тога, што није имао пред собом Грке. Као Тинторето п Паоло Веронезе... као што на двору Фплипову чињаше Веласкес... ови велики људи пе беху реформатори, не беху поправљачп других људи. Њих заннмаху једпно њихови производи — испуњени поезијом њихова знања они не осећаху жудњу, да утичу на њихову околину.“ „Уметност је чедо случаја — ннједна колеба није од ње сигурна,ј никакав владалац не може је подјармитп, најопсежнија интелигенција не може њу изазвати, а ситничарске тежње, да се она учини општим добром, само су комедија и изигравање. Тако мора бити и свп напори, да се то измени, имају извора празноме бенетању незналица и у жестини уображених. Граница се показује јасно и видно. Далеко је од мене, да преко ње подигнем мост н туда преведем мучени народ. Не. Ја бих хтео да га ослободим даљега мучења, хтео бих му помоћи, хтео бих му са плећа скинути ову утвару уметности. За што му се сада, после толико векова слободе и апатнје од стране слепих хоће она да натура на врат, и то све дотле док изнурен и збуњен не буде једном научио, како треба да једе и пнје, како треба да стоји и да седи, чиме треба да се одева, а да се о уметност не огреши.“ Влад. Р. Петковић