Delo

ТРИ ПЕСМЕ ОД А. Ч. СВИНЕЕРНА 349 Све људе што се игда роде, Све и свакога она ту чека, Не мари за мајку земљу, за плоде, За воће, нити за жита мека. Усевп, ласте, пролеће и цвеће За љоме шири крила и леће Где песма лета тупо звони, Где цвеће презор кида и рони. Овде је љубав уморннх крила И љубав оиа која вене, Времена што су прошла и била II ствари кобне, тајанствене. Пропалих дана наде мртве II дивље лишће што ветри однеше, П.упољци слепи, сметова жртве, Срушеног пролећа тлапље црвене. Камо нам радост дуга и трајна? Од брнге камо нам иоуздан лек? Што ј’ данас сутра је ирошлост вајна, Људском се мамцу не клања век. II љубав вене, малаксава, Уздише уснама полу-покајним, Очнма плаче пуннм заборава, Што сваке љубави пролази јек. Љубав живота мени не гове, Слободан страха, изгубив наду, Ја хвалим хвалама краткнм богове, Штогод су да су и штогод даду: Кад ником нема живота вечна Кад мртвн никад ускрснут не ће, Кад и најтромија вода речпа У неко море се сигурна креће. Тад не ће битп ноћи ни дана, Ни звезда нитн сунчева сјаја, Нп жубора вала узбуркана, Нит каквог шума ил уздисаја,