Delo

350 Д Е Л 0 Ни пролетњег лишћа, нити зимског, Ни ствари што пролазе као дан Остаће само вечни сан У вечној ноћи, сан без краја! БАДДДА 0 ЗЕЈОД сНОВА У гнездо од ружа срце сам своје скрио, Далеко у хлад, где не стиже сунца сјај; Нег меког снега, мекши му починак мио, Ја сакрих срце под руже, у крај. Па што не спи? не стиша откуцај? Кад ни лист не дрхтп на стабљи ружиној? Шта гонп ода њ крилатог санка рај? Само скривене птпце пој. Рекох му: Ћути! ветар је крила свио, У меком лишћу мре зрака задрхтај; Ћутп, јер на мору ветар је уснпо, Немирннјн но ти што си несмир тај! Па рани л’ те мисли бодљив насртај? Што очи отвара санак твој? Дави л’ те наде суров загрљај? Само скривене птице пој. На мапи нико није забележно Земљу ко лепи тај зеленн гај; Нит плод њеног воћа игде је био Ко роба на тргу за продај! Ту лете ласте сна кроз мрачан крај, Ту шуми сан на грани лиснатој; Не буди дивљач паса лавеж и грај Само скривене птице пој! УУ свету снова сам изабро себи крај, Да спим где нећу чути живота рој, Ни веру љубави, ни невере вај Већ само скривене птице пој.