Delo

352 Д Е Л О Без избора се свак у тебп спасе, Ког лажни мир ил борба до несвести зане, Ти Бог и човек, живот си ти и спасе II васкрсење нам у теби сване. Ти крилма сенчиш воде; засија тама Од ока твог и ужас помрчина; Под ногом твојом светлијом од плама Засветле мраци земљиних јазбина. Смрт ти је робиња, пукла је пакла стега, Где трајеш ти ту сија неба зрак. И ко је за те глув, време је глуво за њега, Том пме тек је безимен, мртав знак. Бесмртна бпће том смрт, без имена име, Без звезда биће живота његова сумрак. Паклепом ватром ће срам се разбуктати над њиме, Кад умре смртну утонуће у вечни у мрак. Године рухо су твоје, низ векова је К6 прашина пала с твојих брзих сандала. Време ти служи ко неко, ком награда сва је Тек горак прекор ил слатка реч ил хвала. Ти кажем „Добро“ и столећа засјаје Пл „Даље ми испред очију“ рекнеш љуто, II с лица људских сва светлост клонула је II векови су ко стакло препукнуто. Ноћ је ко иечат на челу тог људског сина; Чиј’ мрачни лик не прима светлости нити Дубпнама је даје страшних тамнина, Слепп ти телом су ноћи обавити. Њине су душе гмије смрзнуте, круте, Крај ногу ти срам им ко зверп питоме, смерне; Усне им хладне прашину ждерући жуте, Лажима грде тебе и твоје верне.