Delo

364 Д Е Л 0 Али у том часу се приближавао хотелу Завиловски главом. ' Швирски га опазп први и још из далека. — Ево га! — рече. — Где? — С друге стране улазе; познао бих га на два километра само ио његову лнцу. Хоћете ли му одмах све казати? Онда да идем. Сведока вам не треба. — Добро — рече Полањецки. Видећи их Завиловски и сам пожури и стаде пред њима, укусно одевен, чисто пролепшао и с веселим лицем. — Оцу ми је боље — повика задихано, пружајући им руке; — имам један сахат времена и отићи ћу до Летњиковца. Али Швирски га само стеже крепко за руку, па оде не рекав ни речн. Младић погледа за њим зачуђено, па рече: — Да се није чпме нашао увређен господин Швирски? Он погледа и у Полањецкога и тек тада опази и на његову лпцу неки озбиљан, чисто суров израз. — Шта значи то? — упита; —да се ннје што догодило? Полањецки га узе за руку и рече гласом узбуђеним и срдачним: — Драгн мој Игњате, сматрао сам те увек као изузетни таленат, али и као изузетни характер. Имам да ти саонштим страшно неповољне гласове, алп сам убеђен да ћеш имати довољно снаге и да нећеш посрнути у несрећн. — Шта је било? — упита Завиловски, а у тренутку се сав променн у лицу. Полањецки махну главом на кочијаша, па рече Завиловском: — Седи!... После се обрати кочијашу и викну: — На мост! Затим нзвади писмо Основскога и пружи га Завиловскому. Младић брзо отвори коверт и стаде читати. Полањецки веома дирнут обгрлио га беше руком око паса и не спушташе очију с његова лица, на којем се поступно са читањем огледала сумња, неверица у то што чита, вртоглавица, а пре свега бескрајни страх. Лице му пребледело као крпа, али се ипак видело: и ако осећа несрећу, не схвата сву њену обилност и не разуме је потпуно, јер погледа у Полањецкога некако глупо и заппта загушеним тпхим гласом: — Како?... како је могла?...