Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 365 Затим скиде шешир и стаде пролазити руком кроз косу. Полањецкн пак поче: — Не знам шта ти је написао Основски, али је тако!... На што ствар умањивати. Имај снаге да речеш сам себи: било и битисало. Само она губи, јер ти вреднш много више, него сви они. Нма људп који тебе истински цене и воле. Разумем да је то велики удар; ни рођену брату не би те било жалије. Алп сад је све свршено! Драги мој Игњате! Они су отишли Бог зна куда. Основски исто тако. Тамо сад нема никога. Појмим како је теби сад у души, али ти је сад пред тобом боља будућност, него што би била са госпођнцом Линетом. Теби је Бог назначио веће ствари, и зацело ти је дао и већу снагу него другима, Ти си со земљи! Ти имаш изузетне обавезе п у погледу на себе и према људима... Знам да је тешко одједном само макнутп руком и одвојити се од оног што се волело, те и не тражим то од тебе, али теби не иде одати се очајању као макар ко. Драги мој, уцвељени мој Игњате! Полањецки је говорио дуго и силно, јер је био потресен. Али је у даљем говору говорио не само срдачно него и паметно: да је несрећа у том што стоји на једном месту, а човек, хтео не хтео мора ићи на сусрет будућности, те се све више од несреће удаљује. Истина за човеком се вуче конац бола, али је тај све тањи, јер је снага у том што је јутро старије од дана... Све је то била сушта истина, али је била једна много ближа, много стварнија, опипљивија, а то је оно што је било у писму Основскога. Иза тога факта постојали су само празни звуци, који су споља ударали у унш и од њих се одбијали, али били су тако неразумљнвп, и, за Завиловскога, тако лишени свакога смисла као онај тутањ по железничком мосту, којим су сада прелазили он и Полањецки. Завиловскп је могао схватити и мислити све као кроз најгушћу маглу, али је ипак некако осећао: прво, да је оно што писмо вели просто немогуће, па ипак је било, и друго, да се он с тим никако не може измирпти и да нигда и неће — што ипак не значи ама ни колико црно под ноктом. Нн за што друго није било места у његовој глави. Чак није могао појмити ни шта све губи осим Линете, ни сав бол, ни тугу, ни пропаст, ни потпуну усамљеност, ни губитак свнх наснова живота; осећао је само да му нема Линете, да га није волела, да га је напустила, да је отишла с Коповским, да је његова женидба унп-