Delo

366 Д Е Л 0 штена. да је остао усамљен — и да он на то не пристаје као па ствар лажну, неможну, и страшну. Па нпак се то догодило. Преко моста прешавши кола иђаху полако, м^моиђоше џелеп волова што иђаше ка граду и усред њиховог тешког топота говорно је Полањецки даље. 0 уши Завиловскога одбијале су се ове речи: „Швнрски, преко, Италија, вештина“. Али он није разумео да му то „Швирски“ значи једног његовог познаника, „преко“ — одлазак на страну; а „Италија“ да је једна зе^кља... У томје тренутку он говорио госпођици Линети: „Лепо, али шта ће са мном бити? Како си могла да не помислиш на то: да те ја тако мало волим? У тренутку му се учини: кад би је видео, кад би само могао да јој рече: да с људским болом треба рачунати, да би му она сама обисла о врат. — Нас толико стварн веже — говорио је он њој даље јер сам ја онај исти, твој... II наједаред му се осуше грчеви по лицу, очи замаглише од суза. Полањецки, човек необично мека срца, мислио је да га је узбудпо, загрли га и сам узбуђен п поче љубити у образе. Али ово осећање не остаде дуго код Завиловскога, јер се врати осећању стварностп. „Не могу јој то никад рећи — мислио је — јер је нећу ни видети више, пошто је отпшла са својим вереником — с Коповским. И на ову помисао лице му се опет укочп. Сад је почео осећати сву тежину своје несреће. Сад му први пут дође на ум: да је Линета умрла, мањи би удар био за њега. Растанак помоћу смрти оставља наду, у оних који верују, да ће се са својим драгим састати на оном свету, онима,који не верују, наду на заједничко небиће, а затим наду на заједничку

и спајање. Уз то смрт нема силе над љубављу, која иде и иза гроба; она нам може узети милу душу, али не може нам забранити да је волемо, не може је уништити — него шта више облачи је у божанску светлост те је не само још више волпмо него и обожавамо. А Линета одузевши Завиловскому себе саму, то јест њему најдражлју душу, одузела му је у исто време и наду, и право вољења, и право туговања и право на меланхолију и право обожавања; тиме што је сама отишла оставила је претерано онакажену успомену. Сад је Завиловски осетио јасно; ако не престане волети је тим самим да ће постатп несрсћна а осећао