Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 367 је да то неће моћи да учипи. II од тог часа осети сву пуст.ош ружну своју сву тегобу. А Полањецки му је и даље говорио: — Иди са Швирским у Италију, драгп мо.ј; преболуј то!.. друге ти нема. Али је свет широк. Толико има човек да види, да заволи. Пред тобом је све отворено. II ни пред ким нпје тако као пред тобом. Свет од тебе много очекује, али имаш и ти права да толнко исто од њега тражнш. Пди драги мој; у путу је живот; живота има свуда; доћи ће нови утисци, којима се нећеш противитн те ће обратити твоје мисли, олакшавати твоју бољу. Нећеш се само вити око једне једине успомене. Швирски ће ти ноказати Нталију. Вндећеш само какав је то другар и какве ће ти све он хоризонте отварати. Уз то тн велим: да човек, као ти што си мора имати ту снагу, коју има бисерна шкољка, и да све промените просто на просто у бнсер. А сад чуј шта ти вели нстински пријатељ. Иди и то одмах. Обећај ми да ћеш ићи! Само да да Бог да моју жељу срећно прође ова нејакост, па- пролеће ћемо и ми тамо. Видећеш како ће нам тамо дивно бити. Шта је, Игњате, хоћеш ли ми обећати, је ли? — Јесте — одговорп Игњат чујући последњу реч, али не знајући штајеонај рекао. — Е баш хвала Богу! повика Полањецки. — Хајдмо сад назад у град да проведемо заједно вече. Ја имам посла у канцеларији и дошао сам на два дана. Он то рече, заповеди кочијашу да окрене натраг јер је већ п сунце било на заходу. Био је диван дан, један од оних којнх има при крају лета. Над градом се подигла златно жута магла; кровови, а особито црни велики торњеви сијали су се на обалама као ћилпбар и оцртаваху се чнсто на хоризонту у ваздуху, да нх се сит нагледаш. Ишли су тако неко време ћутећи. — Куда волпш, да идемо мојој кући или твојој ? — упита га Полањецки, кад стпгоше у град. Као да онај покрет у граду отрезни Завиловскога, он погледа тужно и рече: Од синоћ нисам био у стану, ноћио сам код оца; хајдмо мојој кући; можда ће бити какво пнсмо за мене. И добро је предвиђао. Чекало га је писмо од г-ђе Броничове нз Берлина. Грозничаво иоцепа коверту и стаде читати. Полањецки је гледао у његово лице које се мешало п мишљаше: и Бог и душа, у њему се крпје још нешто наде.