Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 371 се, што се увек чини да се не удаљује он од обале него сама ■обала на којој је до тада био. Све што је састављало њега, његово биће, све мисли, наде п амбиције, циљеви, иланови, чак н љубав, па и госпођнца Линета, и губитак ње, и то врзпно коло н ти болови које је препатио, све му се учинило да је не само одвојено од њега, него да је нешто стрепио, и да припада само тој обали тамо. II поступно нестајаху, топљаху се, час више час мање

час више налик на сан; а он се удаљава све више, осећајућн да се неће више враћати том друштву, да не може, и да све што је од њега остало припада оному простору, који гаје примао у се и отворио се пред њим — неизмеран и тајанствен... XV Четири дана доцније, на сам дан Успења Свете Дјеве Марије, који је био у исто време и имендан госпође Полањецкове, Бнгјелови и Швирски дођоше у Бучинек. Марину не застадоше дома, јер је била отпшла заједно са госпођом Емилпјом на вечерњу у јасмјењску цркву. Чувши то госпођа Бигјелова са пола туцета Бигјелчића упути се право за њима. Оставши сами људи су се разговаралп о случају, о којем је неколико дана говорио цео град, то јест о покушају самоубиства Завиловског. — Био сам код њега данас трећи пут — рече Бигјел, али послуга госпођице Јелене има наредбу да не пушта никога другога до лекара. — II ја тако данас првн пут нисам могао бити код њега али пређашњих дана проводио сам поред њега по неколико часова. — Жени прнчам да седим у канцеларији због послова —- рече Полањецки. — Кажи ми како је то било? — упнта Бигјел, који је хтео знати све ситнице, да то после његовскп са сваке стране разгледа. — Ето како — одговори Полањецки. — Игњат нам каже да иде у завод за умобоне због оца. Било ми је мило, јер сам мислио да ће га то отргнути од размишљања. Отпратио сам га ипак чак до капије и обећа ми да ће сутрадан доћи к мени. Међутнм испало је тако да је хтео мене да обмане, да би могао просвирати себн тане кроз главу. 24*